Пише: Игор Перишић
(Критика преузета уз дозволу аутора са његовог Фејсбук профила)
Михаил Љермонтов у предговору свог Јунака нашег доба (где је иронизовани јунак такође заправо антијунак) пише да је у главном лику Печорину хтео да створи портрет „у коме су у потпуности оличени сви пороци нашег поколења“. Све љубави Љермонтовљевог јунака су од досаде, или лукасовског бола/велтшмерца, а једна од његових љубавница, која га воли зато што је хуља, опрашта се од Печорина речима: „Ни код кога зло није тако привлачно“.
Да се разумемо: књига Ово сам ја (2021, Лагуна) није књижевност. Не ради се о књижевно-уметничком делу Аце Лукаса, већ о његовој селективној аутобиографији. У поговору, Вања Булић јасно објашњава како је књига настала: он је снимао разговоре с певачем, потом их прекуцавао, стилски уобличио живу реч и направио вешту конструкцију у 12 поглавља. И то је учинио тако да се не изгуби ништа од занимљивости и иритантности по којима је Лукас препознатљив, што сам певач најбоље сажима у речима: „Кажем често нешто што би требало прећутати, лајем када треба да се угризем за језик“.
Цела књига је дакле у осцилацијама између очаравајуће искрености и таблоидних претеривања. Сјај и беда естраде пренесени су уз удруживање идеологија христоликог унижавања и одвише људског самовоздизања. Како су естрада и подземље по правилу преплетени, осим инсајдерских информација о томе ко је кога у естрадном свету, добијамо и озбиљнија сведочанства како је у деведесетим годинама функционисала Арканова мафијашка „власт“. Описом криминогеног окружења у којем понекад настаје и уметност, Аца Лукас реферише на најпознатију светску звезду таквог бекграунда, Френка Синатру. „Ово сам ја“ у аутопоетичком смислу је његов „Мy Wаy“.
Да је Вања Булић хтео да усмери књигу ка књижевности, то је пре свега могло да се учини од поглавља „Карабурма“, које има потенцијал романа о сазревању на урбаној маргини, са аутоиронијским описима сурових мангупских универзитета, уз живописне ликове коцкара, криминалаца, превараната. У исто време то би могла да буде и повест о томе не како је пропао, већ како се трансформисао рокенрол, са елементима оцртавања локалних условљености „српског сна“, где пут преко трња до звезда иде другачијим стазама. На интимном плану, успешно је пренет непатетично нежан однос према мајци и оцу, универзитетском професору, који је све у животу радио како треба, за разлику од блудног сина.
Ипак, упркос извесним малим искорацима, јасно је да у књизи ипак нема много тога што у многобројним интервјуима нисмо већ чули, али овако у корицама добијамо унеколико трајније сведочанство о естрадном сплину, као савременој реинтерпретацији „теме“ како надвладати печориновску досаду обичног живота. Коректно је то што ничија амбиција – од аутора/лика, преко приређивача до издавача – није била много велика.
Понешто племенита мисија књиге јесте можда у подсећању да вероватно свако од нас има неког „каранфила зла“ у свом окружењу, и да без обзира колико нас нервирао, ипак га понекад и поштујемо управо због поштене самоспознаје – каквој су такви типови склони – да јесте зло то што већим делом свог живота раде. Програм плус састоји се у томе што је наш антијунак од сопственог мрака успео да откупи и бар неколико лепих нумера или што јесте понекад упалио светло, као у истоименој песми.
Када на једном месту Лукас каже: „Схватио сам још нешто: учинићу све само да будем у центру пажње“, онда видимо и конкретну „порочну“ функцију ове књиге: још једно од краткотрајних узбуђења – налик оном у алкохолу, дроги и коцки – до тренутка када не буде могао да избегне досадни одговор на питање куда иду људи као он.
ОВО САМ ЈА
Аца Лукас, Вања Булић
Лагуна, 2021
224 стр.
