Алтернативна лектира: Е. Л. Докторов, „Регтајм“

Categories КолумнеPosted on

Откачена прича о великим друштвеним потресима, флуидности историје, и променама које је Америка проживела на почетку 20. века.

Поделите пост

Пише: Милош Јоцић

А када се то збило, доба регтајма се већ било истрошило, испевано дрхтавим гласом машине на издисају, као да историја није ништа друго до мелодија коју свира механички клавир.
Е. Л. Докторов, при крају романа.

Е. Л. Докторову није се свиђала филмска верзија Регтајма, у режији Милоша Формана. Не може се рећи да писац није волео кинематографску адаптацију свог најпознатијег дела због уобичајених холивудских разлога, што ће рећи због поједностављивања, банализовања, комерцијализације или простог заглупљивања оригиналног текста. Милош Форман био је више него способан редитељ новог таласа и један од припадника другог Златног доба холивудског ауторског филма; он је приде био и европски редитељ, а као и још неки европски редитељи у САД (попут Поланског), Форман је адаптацији књижевног дела за велики екран прилазио детљано до у реч. Сви ликови у филмском Регтајму изгледају баш онако како бисте их могли замислити, сви ентеријери и тапете баш онако како су и описани у Докторовљевом роману, а радња није измењена ни за редак.

Форманова верзија Регтајма ипак је сасвим другачијег осећаја. Форманов филм је пун раскошних дијалога, којима се морао допунити роман писан углавном без управног говора, и драматичне-класичне музичке оркестрације. Емотивни тренуци су у биоскопском Регтајму увек наглашени класичном филмском музиком, а само су динамичне сцене праћене звуком регтајма. Докторов је сматрао да је требало бити другачије; да је читав филм направљен тако да буде поскочан и хитар. Јер, Докторовљев роман је регтајм у прози – а регтајм је променљива музика, истовремено somber и upbeat, и мејнстрим и субкултурна (филм је некада давно код нас био превођен као „Црначки ритам“!), музика која је обележила популарну културу Америке на почетку прошлог века а која је данас хербаријумска биљка из чијих је претходно живих цветова настао џез. Форман је снимио лепу историјску мелодраму, а не луду и тужну приповест која трчи ритмом пијанина Скота Џоплина.

Критика у њујоршком Тајмсу је роман Регтајм назвала „експериментом историјске фикције“, што ће рећи уметничким миксом стварних догађаја (Перијевог освајања Северног пола; суђења богаташу Херију Кендалу Тоу, који је усмртио архитекту Стенфорда Вајта јер му је овај наводно силовао жену када је била млађа) и измаштане приватне историје подједнако стварних личности раног двадесетог века. У роману наилазимо на Харија Худинија и његов необично присан однос са мајком, као и његову романтичну жељу да престане да буде обичан мађионичар и да уради нешто „заиста битно“. Једна вињета прати Сигмунда Фројда кога његови амерички домаћини воде на екскурзију кроз забавне паркове Кони Ајленда. Заједно са Јунгом ће проћи кроз „Тунел љубави“, а на крају дана ће га ухватити несвестица „која га је у последње време морила кад год би се нашао у Јунговом присуству“. Амерички корпоративни оверлорд Џеј Пи Морган ће у свом приватном музејском салону причати са Хенријем Фордом о египатској магији и тајнама реинкарнације. Морган је био дирнут Фордовом реинвенцијом производног рада, која није случајно наликовала ропској методологији грађења пирамида:

Форд је успоставио коначну теорему у теорији индустријске производње – не само да су делови готовог производа заменљиви већ су и сами људи који састављају производ заменљиви делови. Убрзо је производио три хиљаде аутомобила месечно и продавао их масама. Проживеће дуг и активан живот. Волео је птице и животиње, а међу своје пријатеље је убрајао и Џона Бероуза, старог природњака који је проучавао скромне зверове шумске – веверицу и ракуна, зебицу, краљића и сеницу.

Иако Регтајм изгледа као откачена историјска прича писана из визуре лудих седамдестих (роман је објављен 1975), која се чита, како је запазио Тајмсов критичар, лагано попут забавног штива, ово је ипак књига великих потреса, о флуидности историје и културе, и несталности повесног тока. Америка је у Регтајму течна дежела, Америка на раскршћу. Када је нација тек неколико векова стара, чак и догађаји из прошлог столећа постају фолклор; та народска Америка, земља Пола Бањана, Поштеног Ејба, продаваца змијског уља и Manifest Destiniy-ja нестаје почетком ХХ века, а Докторов је хипи документатор њеног одласка. Након Првог светског рата, земља која је своју митологију изградила на „америчком сну“ и визији „земље могућности“ постаје прождирући голијат корпоративизма (као што видимо у ликовима фараона Моргана и Форда), поп културе, медијског симулакрума (Тоова жена и Вајтова љубавница, Евелин Незбит, била је први масовно медијски израбљивани секс симбол), сексуалних трења, међурасних пожара и ватрене поделе на „старе“ и „нове“ имигранте.

Прво издање романа, 1975.

Поред симпатичних прича о скрушеном Худинију и комично нервозном Фројду, једна повест представља главни приповедни правац романа: она о крвавој освети црног регтајм клавијатуристе Колхауса Вокера, који креће на убилачки поход због уништења свог новог Модела Т од стране расистичких ирских ватрогасаца. Докторов ће у првој глави романа, при упознавању читаоца са WASP породицом која се у једном лепом њујоршком градићу бавила патриотским занатом израде застава и ватромета, написати: „Није било црнаца. Није било усељеника“. Мало касније, писац ће додати: „Изгледа да је ипак било црнаца. Било је усељеника“.

Докторовљев скуп истинитог и бајковитог добија тако на импулсу тек уплитањем (фикционализоване) приче о црначком осветнику Колхаусу, иначе парафразом повести о Михаелу Колхасу из истоимене новеле Хенриха вон Клајста (Michael Kohlhaas, 1810). Колхаусова/Колхасова прича темељ је, у више но једном смислу, Регтајмовог бунта. Укључивање Вон Клајстовог текста у миље расно напете Америке – која се, неспремна, почетком столећа суочавала са Великом миграцијом црначког становништа из руралних у градска подручја – није погодовало традиционалнијим критичарима који су овај поступак Докторова назвали плагијаризмом и књижевним скандалом. Докторов се од таквих оптужби борио мирно, без гласне полемике, насупрот Кишу и његовом Часу анатомије кога је написао као одговор истоветним оптужбама које су пратиле Гробницу за Бориса Давидовича, издату само неколико месеци након Регтајма.

На другој страни, легенда о Колхаусу Вокеру неодвојива је у приповедном витражу Регтајма (који броји двоцифрен број „главних“ јунака и паралелних догађаја) од цртица о фрустрирајућем животу blue collar радника, сексуалном буђењу домаћица и америчком социјалистичком покрету и њиховим ватреним говорима и неуспешним терористичким акцијама. Колхаус ће у једном тренутку одбити молбу уваженог црначког активисте и проповеднка Букера Вашингтона да заборави на своју бесмислену вендету, чиме ће овај регтајмер (против своје воље) постати прототип милитантног борца за права грађанских црнаца, оног који ће током наредних деценија помирљив дијалог све више замењивати црним кожњацима, „гангста“ културом и подигнутим песницама. Његова анонимна урбано-герилска банда присваја његово име (себе називају „Колхаус Вокер“) и постаје зла реч која клизи у ноћи, ћелија која удара без упозорења и која се претвара у једну од оних тајних организација из теорија завера једног од Докторовљевих наследника, америчког постмодернисте Томаса Пинчона.

Испричан од стране свезнајућег приповедача слабе концентрације, интимно упознатог али временски одвојеног од ликова и догађаја о којима говори, Регтајм подсећа на дугу причу из народне културе; јер Америка Регтајма заиста јесте, за Е. Л. Докторова, бивша Америка, земља из прошлости која је истовремено и митска и тек неколико деценија далека. Историја је, како оно кажу, тек мелодија механичког клавира коју мајстор по жељи пушта.

Поделите пост