Алтернативна лектира: Ирвин Д. Јалом, „Кад је Ниче плакао“ (1992)

Categories КолумнеPosted on

Пише: Софија Мијатов

Мада неки не могу да олабаве своје ланце, ипак могу да ослободе своје пријатеље.
Мораш бити спреман да спалиш себе у сопствеом пламену: како да постанеш нов, ако прво ниси постао пепео!“
Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра

 

Ирвин Д. Јалом, аутор романа,  је амерички психијатар јеврејског порекла. Такође, Јалом је психотерапеут окренут егзистенцијалистичким правцима  у психологији (са импозантним филозофским знањем), као и један од водећих савремених стучњака у пољу групне терапије. Сматрам да ови подаци нису ни у ком случају нису сувишни јер ће Јалом кроз роман, између осталог, показати како добро влада пољима у којима је стручан и успешно и суптилно преводи психоанализу и филозофију на терен лепе књижевности.

Ирвин Давид Јалом / Irvin David Yalom (Вашингтон, САД; 1931)

Пре свега, роман Када је Ниче плакао (When Nietzsche Wept, 1992) је питко дело. Коришћен је вокабулар доступан сваком, без икаквих стучних термина које би Јаломова компетенција могла да изнесе. Штавише, стручно око може запазити појмове који су у психоанализи уско дефинисани строгим терминима, како их Јалом описно објашњава без трага професионалног снобизма. Роман почиње in medias res и имамо утисак да смо просто убачени у животни ток доктора Јозефа Бројера. Оно што ово дело чини ван сваке границе занимљивим за читање и каснију медитацију над њим је богатсво стварним историјским личностима, прожетост филозофским мислима, психоаналитичким теоријама, порукама и позивима да затворите књигу у току читања и промислите о томе шта је написано.

Најпре, роман обилује људским величинама. Када уђете у радњу романа имате утисак као да се крочили на врх Олимпа, међу облаке, у оно боговско пребивалиште о коме сви причају,а нико га није посетио. Одједном, приче да се Бог обраћао само оним далеким људима у прошлости, а сада се не обраћа нама ( можда јер га је Ниче убио), падају у воду, и ви се налазите окружени највећим умовима деветнаестог века. Како гутате страницу за страницом појављују се нови ликови, а ваша радозналост рапидно расте и питате се: „Да ли је могуће да су сви ови велики умови не неки начин повезани?“.

Па, нису сви. Бар нису сви са свима. Први од наша два главна јунака, романтизован али историјски врло реалан, је доктор Јозеф Бројер. Наиме, у стварности, о Бројеру се не зна много. Његов допринос медицини је огроман, међутим,  оно по чему га свет заправо памти је сарадња са Сигмундом Фројдом на оснивању психоанализе (премда они тога у том тренутку нису били свесни). Полемише се да ли је заправо Бројер, а не Фројд, оснивач психоанализе какву ми данас познајемо, створивши метод „лечења разговором“ на којем се психоаналитичка терапија заснива. Оно што је извесно јесте да је он био Фројдов ментор док је овај похађао медицину, а сматра се да је њихово пријатељство било једнако и на приватном плану. Вредно је  помена и да је је Бројер, као и Фројд, био Јевреј, и да се кроз роман на неколико места спомиње злослутно јачање антисемитизма у Европи.  

Прво издање. Irvin D. Yalom, „When Neitzsche Wept“. 1992, Basic Books.

Случај Ане О., која је један од стожера романа, јесте реалан случај који је описан у заједничкој књизи Борјера и Фројда Студије о хистерији. Такође, Ана О. Заправо је псеудоним стварне личности Берте Папенхајм, врло значајне феминистикиње која је утицала на развитак социјалног рада.

Наравно, роман ове тематике и и смештен у овакво врме не би могао бити реализован без Сигмунда Фројда.  Најконтраверзнија личност деветнаестог и двадесетог века (најчешће ако је извучен из контекста), велики ауторитет и симбол науке која је променила читаво човечанство, овде је приказан као врло млад, несигуран доктор, који у својим мислима тек наслућује будуће основе психоанализе. Занимљиво је посматрати тако велику личност у времену када се она тек формира, када је често чак и потцењена због заувек презрене иновативности или младости. Можда се неки од нас могу поистоветити са младим Фројдом из романа и његовом  тешком борбом за стицање научног ауторитета.

Лу Саломе је водећи женски лик романа, односно покретач целе приче, а у исто време фактор за који је потребно да буде укинут. Лу (касније Адреас) Саломе је такође стварна историјска личност, Рускиња пореклом, Јеврејка и суштинска феминистикња која се у оно време изборила за своје место на научном небу.  Сматра се да је била фатална жена, оштећеног психо-физичког здравља, кобна за многе мушкарце времена у којем је живела. Лу Саломе је такође била психоаналитичарка, Фројдова ученица и пријатељица. Она је била у вези са филозофом Полом Реом, Ничеовим пријатељем али и са песником Рајнером Маријом Рилкеом, премда нико од њих није био њен муж већ извесни Карл Фридрих Андреас са којим ипак брак није конзумирала. Лу Андреас Саломе и њен однос са мушкарцима са којима је била у контакту симболично најбоље описује контраверзна фотографија на којој су Пол Ре и Ниче упрегнути у кола у којима седи она, а у руци држи бич. Са јунацима који директно утичу на причу су повезана индиректно и друга велика имена попут Рихарда Вагнера, Брентана, Хајдегера, Шопенхауера…

И на крају, циклично затврамо круг великих личности нашим другим главним јунаком – Фридрихом Ничеом. Колико је потребно додатно представљати Ничеа? Извесно је да је он, у стварном животу, био заиста повезан са Лу Саломе, премда није јасно тачно на који начин ( између осталог и због његовог схватања живота) али је просио два пута и оба пута је био одбијен. Оно што је посебно занимљиво у Ничеовом животу је његов однос са хришћанством. Наиме, позната нам је његова антирелигиозна филозофија („Бог је мртав!“) али колико је познато је да Ниче заправио из хришћанске породице, да је његов отац био пастор, а и сам Ниче одличан познавалац Библије. Са осаманест година се упознаје са филозофијом Артура Шопенахуера и напушта окриље религије како би се уздигао изнад себе и постао над-човек. Да ли је случајност, или не, десет година касније, у његовој тридесет и осмој години упознаје Лу Саломе, тачније 1882. (што је и година радње у роману)  када се сматра да је било у настајању његово капитално дело Тако је говорио Заратустра.

Прво српско издање. Превод: Оливера Живановић. Плато, 2001.

 ... Упознао сам је у априлу, пре скоро тачно девет месеци и сада осећам како велико дело оживљава. Мој син, Заратустра, мешкољи се пред рођење. Можда је она пре девет месеци посејала семе Заратустре у мој ум. Можда је то њена судбина – да оплоди умове великим књигама.

Овако је Јалом измаштао Ничеов монолог о Лу Саломе. Ипак, поред овог плодног сусрета Ничеа и Лу Саломе, радња романа се одвија на негативном аспекту истог односа који у Ничеу ствара очај и који Јозеф Бројер добија задатак да излечи, с почетка не знајући ни сам како.

У „роману о опсесији“, како још можемо перципирати роман Када је Ниче плакао, сусрећемо два опседнута човека и упуштамо се са њима у авантуру разрешења њихових унутрашњих конфликата. Кроз интеракцију Бројера и Ничеа, која се у стварности никада није догодила већ ју је, на основу неких реалних могућности Јалом измислио, испољавају се гранитне реченице Ничеове филозофије као и психоаналитичке теорије и методе које извиру из Јозефа Бројера, а иза којих уствари вероватно стоји и сам Јалом, поред свих значајних психоаналитичара и филозофа који су на њега утицали.

Велика вредност романа лежи у могућности поистовећивања са бригама и опсесијама ова два значајна човека. Јалом је обојицу успешно приказао као људе од крви и меса, са својим слабостима и врлинама, са страховима и теретом предака које носе на својим леђима, као и сви ми, обични смртници. Јалом кроз роман поставља питања егзистенцијалног страха, страха од старења, дужности, извитоперене љубави односно опсесије, илузије, усамљености, принципа, наслеђа, судбине, као и позиве да се буде бољи човек. Свако од нас у себи носи бар по једно питање на које би одговор могао да пронађе у Јаломовом роману на врло једноставан начин или да се барем упути на пут решавања истог. Јалом је аутор који ће вас на нежан начин, попут психотерапеута, сусрести са вашим питањима и можда вас нагнати да се над неким замислите и заплачете. А уколико вас занима над којим питањем се Фридрих Ниче, један од најхладнијих филозофа заплакао, топло вам препоручујем да прочитате овај роман.

Поделите пост