Пише: Ела Чањи
Мислите да из наслова сазнајете много? Или бар довољно? А заправо, само сте набасали на једну опсену.
Уврежено је мишљење да Гејмен успешно користи општепознату хорор технику: ред крви, ред насиља, ред секса. Међутим, мало опсесивнијим читаоцима је јасно да у случају Нила Гејмена, та шема би требала да иде овако: ред крви, ред мита, ред ироније, ред магије, ред модерности, ред насиља, ред секса, ред хумора, ред… feel confused yet? Све то убачено у вештичиј котао и смућкано у напитак од ког не знаш шта те је снашло, али знаш да је проклето добро. И да желиш још и да ти је жао када га понестане.
Ово генијално штиво је заправо једна жанровска мућкалица, жанровски смути, ако хоћете. То је спој фантастике, ноара, хорора, неке врсте americane и античког и модерног мита. Амерички богови су заправо американизовани пагански пантеони богова имиграната који су вековима посећивали или насељавали америчко тле. Ову генијалну књигу Гејмен и отвара цитатом – питањем: шта се дешава са боговима, бићима туђих култура кад њихови „носиоци“ промене држављанство. Да ли они путују са својим креаторима, и шта се дешава када њихови верници умру? Управо ова књига вам пружа један од могућих одговора на то питање.
Нил Гејмен одбија да стави тачку на митолошку причу. На прилично несвакидашњи начин, Гејмен узима разне митове и даје им једну нову ноту модерности. Наиме, он не пише само другачију верзију светских митова, већ иде корак даље и даје им наставак. Он се пита шта се дешава након класичне митолошке приче, шта се дешава са њеним актерима и који је њихов развојни пут у односу на човеков напредак. Да ли иду укорак са својим Творцем, или пак каскају за њим? Као што је то једна, мени врло драга, серија дочарала са настанком легенде – наиме, у серији видимо да легенда прво бива измаштана (у смислу да не постоји историјска позадина на коју се потом калеми машта, већ је сваки детаљ потпуна измишљотина), затим испричана, проширена и што више „верника“ стиче, постаје опипљивија и оживљава, односно постаје стварност – слично Гејмен ради са митом, а можемо слободно рећи и са концептом религије. Амерички богови су прича о причи, или наставак приче која је давно измишљена, која је имала довољно присталица који су успели својом вером да оживе ту причу, а затим је после неког времена ћушнули, уморни од ње, окрећући се новим, занимљивијим причама. Схватате да су прича у овом случају измаштани богови којима је допиздило да таворе у ћошку прошлости, копнећи док их заборав скроз не прогута. Гејмен у свом делу показује како се ниједна прича заправо не завршава, иако њен креатор мисли да се она завршава последњим ретком, последњом речи, словом, тачком, последњом страницом. Она се не завршава докле год има некога да је исприча или да је се сећа.
Али, ово није само књига о боговима. Ово је и књига о једној земљи која је пружила нову шансу многим људима, али је истовремено успела да буде погубна по њихове старе приче. На неки начин, Америка постаје раскид са традицијом и заборав примордијалног. Претрпана и натопљена многобожачким инкарнацијама азијских, индијских, афричких и европских паганских богова и бића из предања и легенди, која су допутовала у нову земљу у умовима својих верника и остала заробљена и заборављена у њој. Америка је земља многих мистичних места и места моћи, али је у суштини анти – сакрална, и она троши мигрантске богове. „Није плодно тло за узгој богова. Они овде не расту добро. Они су ти као авокадо који покушава да расте у земљи дивљег пиринча.“ То је земља у којој стари богови паразитирају на остацима некадашње славе и вере, сада мршаве, јер модерна америчка нација грли нове богове – Аутомобиле, Градове и Путеве, Медије и Технологију. Управо ово ће постати наизглед заплет и радња – сукоб између старих и нових богова.
Међутим, не очекујте да вас Гејмен забави неком шећерном пародијом хомеровских богова. Не. Гејменови богови и бића (барем они незаборављени, који се још копрцају у барици сећања) су уморни, али са одличним смислом за самоиронију и црни хумор. Волећете их и тако депресивне. Неки живе крајње бедно, неки живе само бедно, неки живе мало боље. Они живе попут обичних људи, сналазећи се и варајући, крадући, радећи обичне послове, курвајући се или проричући „лепе судбине“, прихватајући понеки заостали ритуал у туђе име, копнећи у тој земљи у којој су насилно измаштани и препуштени сами себи.
Г. Среда (у своју одбрану): „Шта друго могу да радим, дођавола? Не приносе ми жртвене овнове или бикове. Не шаљу ми душе убица и робова, обешених на вешалима и искљуцаних гавранима. Они су ме створили. Они су ме заборавили. Сада ја узимам мало назад од њих. Није ли то фер?“
Крајње легитимно. На крају крајева, богови се у овом делу не боре против људи, они се боре између себе за мрву људског сећања и ритуала.
Амерички богови су угрожена врста у Америци. Неки од њих су се помирили са тим, адаптирали, зајахали модерни амерички талас, иако носталгични за старим временима и старим земљама. Док су други жедни и непомирљиви и учиниће било шта за мало крви и старе добре традиције. С друге стране, новим боговима, није потребна људска крв. Новим боговима су аутомати, коцкарнице, телевизори, рачунари и телефони храмови и олтари. Њима жртвујете своје време и свој новац. У њих не морате да верујете на стари начин. Њима је довољно што вас окупирају на несвесном нивоу, да чак ни не знате да робујете некој врсти религије. Нови богови су надиграли свог Творца. Једино заједничко и новим и старим боговима је то што су и једни и други творевина људског ума. То религији даје један сасвим нови смисао. Малтене бласфемичан. Запитате се ко је господар а ко подређени. У овој садо-мазохистичкој флуидности између вере и заборава, између старог и новог, човек је окрутни господар своје креације. Богови су они који траже и куцају, а људи они који не чују, не дају и не отварају. Зато су неки богови одлучили да узму. Канибалистички.
Све ово ћете сазнати кроз два слоја приче. Главни слој приче прати човека по имену Сенка. Човека чија је срећна звезда била довољно трагична да изађе из затвора раније, запечати пословни уговор медовином са мистериозним господином Средом, потуче се са једним џанки леприконом и сазна да мртвима не треба поклањати сунчеве дарове. Важно је рећи да код Гејмена сваки детаљ има или садржи одређену симболику. Није случајно што се главни лик зове Сенка. Он и јесте гранична фигура. Припада и светлости и тами, стоји на размеђи два света, а као што му име сугерише, Сенка можда није потпуно човек. Део њега припада нечем хтонском, отуда и привилегија да буде Средина десна рука, и буде битан за богове. Хинт: имена су врло битна у овој причи.
Ствари почињу да се, наизглед отплићу, али заправо само још више заплићу и преплићу када Среда и Сенка крену на своју божанствену турнеју по Америци. На овом путовању кроз пола америчких држава, Сенка неће само открити да нека словенска божанства бораве у Чикагу, или да постоји Каиро у Малом Египту у држави Илиној, или нешто што се зове Кућа на Стени у којој можете да се возите на највећем каруселу на свету и можда стигнете у Валхалу. Сенка ће на овој турнеји покупити неке корисне трикове и дати својој сенки чврст облик. Поред бизарних сусрета са инкарнацијама звезде Данице, Чернобогом, враголастим господином Нансијем, Мамом Ђи, садистичким сусретима са новим боговима попут Технолошког клинца, господином Каменом и господином Дрвом, општења са египатским мачкама и пијанкама са мртвим леприконима … Сенка има и чудне снове о човеку са бизонском главом који га инкантантски позива на веру, костурним планинама и гром – птицама које имају поруку и тајну за разоткривање. Из државе у државу, из града у град, из главе у главу, Сенка неће имати предаха од зачудних догађаја. Једино што му преостаје је „да пусти да га понесе.“ Исто саветујем и вама.
Други слој приче је заправо хоби једног од ликова књиге. Господин Ибис, када се не бави мртвима, у слободно време, дакле, воли да пише приче о доласцима у Америку. „Ту све пише, за оне који имају очи да то виде“ каже Ибис, а Гејмен у његово перо ставља и ствара америчку митологију. И заиста, шта знате о америчкој митологији? У Ибисовим причама се згуснуо дах прошлости и алтернативне историје саме Америке. Доласци у Америку постају историјски слојеви које је ова земља наталожила на себе, анестазирала и заборавила. А господин Среда је одлучио да искористи последњи слабашни пулс и ођек тог успаваног талога прошлости.
Додатна опажања:
- „Намештене игре најлакше је добити“ (тајанствена мудрост господина Среде).
- И богови умиру (људски и керећи, не бирају, нити су повлашћени).
- Не зајебавај се са нордијским божанствима (нарочито са Свеоцем).
- Желите да читате проширено издање романа из 2011. године (нема на чему).
- Од 2017. године постоји и екранизација ове књиге у виду серијала под истим називом. Не препоручујем онима са мањом толеранцијом на одступања од саме књиге, јер их има доста.
