Алтернативна лектира: Сава Дамјанов, „Истраживање савршенства“

Categories КолумнеPosted on

Експериментални роман Саве Дамјанова више од тридесет година опчињава радознале читаоце својим интерактивним обликом и езотеријском тематиком

Поделите пост

Пише: Драгана Бошковић

Многи књижевни критичари и књижевни историчари који су били сведоци првог издања ове књиге једногласно се слажу у оцени да тада (1983) није добила заслужену пажњу и адекватну рецепцију коју завређује. Међутим, као неко ко је само нешто старији од јавног живота ове књиге, првог литерарног чеда Саве Дамјанова, сматрам да је управо било потребно да прође тридесет и пет година, читав један зрео живот – и књиге и читалачке публике, што може само да потврди њену видовитост и субверзивност.

Исто као што су Поа ревалоризовали француски симболисти, или као што су Диса више читали ондашњи студенти него тадашња академско-професорска гарнитура, тако је вероватно и Дамјанов са својим првенцем платио данак својој младости и можда, недовољној афирмисаности. Међутим, времена се мењају, а са њим и читалачка публика, па и књижевна и академска заједница, те управо сада Истраживање савршенства искрсава у својој пуноћи, уланчано не само у стваралаштво Саве Дамјанова које се сада, важно је напоменути, проучава на факултетским катедрама славистике и студијским програмима о српској постмодерни, него и у токове савремене књижевности. Оно се појављује да прими свој пуни облик и заживи у контексту савремене српске литературе, сада када су Дамјановљева дела предмет мастер радова и докторских теза, научно-истраживачких радова и ревалоризације књижевних канона, не само у земљи, него и у иностранству. Ново време и нова читања, а самим тим, и ново вредновање.

Истраживање савршенства, Књижевна омладина Србије, 1983.

Иако је ова књига први пут објављена годину дана пре Павићевог Хазарског речника, тадашња рецепција је пренебрегнула чињеницу да управо она доноси пионирску форму хипертекста. Својеврсни лавиринт Приче садржи одељке означене словима грчког алфабета, напомене и фусноте, али који сви скупа чине интегрално ткиво Текста, заједно са графичким приказом „Мреже читања“ који је дат на крају, али је пагинација означена као „80/0“, што упућује на чињеницу да се читалац може њоме користити, али и не мора. Дамјанов је, стога, пре Павића понудио (произвољну) мапу кретања кроз Текст, смернице или скретнице Приче, генерисао је тако да се може читати у различитим пресецима, једном речју, онелинеаризовао је. Зато се на крају ове мале опсервације у вези са формом, поставља питање није ли Ученик превазишао Учитеља много пре него што је то књижевна критика констатовала? За то је изгледа било потребно ново поколење, Ученици Ученика.

За разлику од Андрића, који није уврстио своја прва два књижевна остварења (Немири и Ex Ponto) у сабрана дела приређена му за живота, Сава Дамјанов је свој првенац поставио на заслужено прво место Агориног издавачког подухвата петокњижја његових изабраних дела. С разлогом. Наиме, он управо у овом делу поставља фундаменталне темеље своје будуће, препознатљиве постмодернистичке аутопоетике чију основу представља тријумвират Фантастике, Ероса и Смеха, што сведочи о зрелости и доследности његовог књижевноуметничког стварања, ако се узме у обзир да је реч о првенцу.

Но, пародичност Смеха Великог казивача у овом делу није толико наглашен, колико је актуелизован у мета- и интертекстуалности, односно спрегама у поигравању жанровима, језиком, параболама, начином казивања и већ помињаном формом. Тај аспект homo ludensa тако својственог и разбокореног у каснијим Дамјановљевим оделима, остаје у овој књизи затомљенији у односу на потоње. Разлог се можда крије управо у започињању „истраживања“, у првим корацима откривања моћи језика и његових неисцрпних варијетета, како оних слободних, креативних, тако и оних прорачунатих, илузионистички исконструисаних. То није она језичка игра или још боље, како сам то назвала у Дамјановљевим Ремек-делцима – „игра у језику“, већ више разабирачка игра, трагање за, не само правим изразом, речју, опредмећењу идеје и артикулацији мисли, већ сугестија неизрецивог, откривање заумног, неопипљивог, наслућивање вантелесног, растакање у језику. То још увек није оно „окрилаћено деловање“, како је Еуген Финк атрибуирао игру, али претендује да полети. Овај аспект трагалачког израза у актуелизацији језика, писац ће још боље надградити у збирци прича Приповести неизрециве.

Са друге стране, фантастика се овде најснажније очитује у ониричком кључу, некој врсти мешања или, боље рећи, стапања светова, (не)стварносних планова и перспектива, управо због те танане сугестије трагалачког језичког израза. Снови су код Дамјанова равноправни стварносни елемент, јер он на тај начин проширује хоризонт перцепције приповедног гласа, те тако и читаоца неосетно води у нова пространства. Можда као једина рецепцијска назнака може послужити другачији фонт текста, али и то само условно речено. Због те ониричке, опсенарске копрене, све је у наговештају, сугестији, све елузивно измиче потпуном одређењу, иако се Дамјанов често служи наизглед реалистичном дескрипцијом. На пример: читалац се сусреће са „блиставом белом Пирамидом са љубичастим зидом“ да би већ у наставку реченице „чија се визуелна пројекција појављује у простору између Сфере Воде и Сфере Ваздуха, у својој утроби садржи провидне куполе где се умножаваЖивот“ (стр. 21) пред њега искрсле нове одреднице којима се мешају стварносни планови. Оваквим скоковима реалистичних и апстрактних елемената, чулних и мисаоних појмова, Дамјановљева онирика постиже неку врсту стварносне синестезије (боје, облик пирамиде и визуелни ефекти одједном прелазе у симболичне сфере, да би се вратиле на конкретизујуће провидне куполе, па опет испариле у мистици Живота – у само једној реченици!). Пролиферација основних појмова, митема и митологема, непрестано исклизава, опире се дефинитивном означењу, баш као што је и сугерисано у Напомену о ветру, једног од најбољих илустрација Дамјановљевог прозног израза: „Један од важних узрока толике наше немоћи пред феноменом Ветра, свакако треба тражити и у његовим честим метаморфозама, које су изван сваког каузалитета, као и у принципу НЕСТАЛНОСТИ (или – како га је назвала једна ишчезла цивилизација – ПРИНЦИПУ ИЗБЕГАВАЊА КОНАЧНОСТИ И ПРЕДОДРЕЂЕНОСТИ), којим су прожети сви елементи Ветра, сва његова својства“. (стр 16).

Истраживање савршенства, Агора, 2018.

На крају (или можда, на почетку!), ерос је, по мом личном мишљењу, у овом Дамјановљевом делу остварен у најрафиниранијем облику у односу на сву његову потоњу прозу. Ерос је овде свеприсутан и свеобухватан, не карневалски облапоран и фриволан као што ће бити у неким каснијим Дамјановљевим прозним остварењима, већ мистичан и чаробан, наговештен и вантелесан, дубок, а широк, чулан и спиритуалан у исто време. Ерос је медиј којим приповедни глас неосетно заводи читаоца и за којим омађијан ходи по беспућима Дамјановљеве творачког „истраживања“. Ерос је уједно и spiritus movens и тема „истраживања“, оно што омогућава то другачије сањање, мешање планова и откривање, али и конструисање нових светова. У прилог овој тези сведочи и метаморфоза полности казивача: са почетка дела то је заменица „ми“, да би у другом делу књиге „Из речника истраживања“, првобитно ја (које је прошло све стадијуме организма од жене до амебе и Бића Ништавила), прешло у доминатно женски принцип (приче које већ својим насловима то сугеришу: „Лилит“, „Девица“ и „Бауба“), како би се завршило Луном, Краљем Поноћи.

Један од можда најлепших пасажа, апотеоза љубави, налази се у причи „Хипостаза љубави“ и открива сву лепоту једног „истраживања“: „Али, љубав је и попут приче: увек има свој непоновљиви почетак и непоновљиви крај, прву и последњу реч (те речи често су мистични симболи чијих дубоких значења уистину нисмо свесни!), белину пре и тачку након свега (Тачку која је коначна, неумитна и – болна). Тачку, због које је и љубав заправо најсличнија смрти: наиме, као и смрт, и она се само једном заиста у животу дешава…“(стр. 88).

Ако и љубав и смрт, па и само писање, имају свој почетак и крај, како Дамјанов тврди у наведеном цитату, није ли онда то истраживање у ствари истраживање савршенства језика, сопственог и/или женског бића, савршенство спајања, стапања двоје у једно, савршенство живота, стварања, откривања – једном речју, уистину савршенство истраживања. Па ако и не можемо у потпуности да истражимо савршенство, јер нам је оно као људима недостижно, а оно бар можемо да искусимо савршенство тог истраживања.

Јер, шта је највећа хипостаза живота, ако не сједињујућа моћ двоје љубавника; шта јача демонстрација сублимације два аспекта (бес)телесности. Шта представља снажнију манифестацију животности и животодавног, ако не спој два тела, а уједно и две душе; шта може бити веће чудо и већа тајна, него та „окрилаћена радост“, исконска потреба за целовитошћу бића, дубоко интимна и свепрожимајућа. Која је то светковина раскошнија од непатвореног љубавног предавања заносу; која екстаза свеобухватнија и интензивнија него она досегнута на висинама продуховљеног љубавног чина, у ком не постоје форме и језик, у ком се поништавају све могуће границе, укидају стварности, већ се ослобађа заумни говор неизрецивог, експлозија нутрине, чисто суштаство… Не реците ми, није тако.

Поделите пост