Алтернативна лектира: Витомил Зупан, „Менует за гитару“ (1975)

Categories КолумнеPosted on

Пише: Сара Степановић

За почетак било би добро објаснити шта је то менует. То је стара француска игра, плес у пару у ком се партнери нису додиривали. Свако је плесао за себе, једно наспрам другог и једно око другог; такође је и музички облик у такту ¾.  Роман Витомила Зупана Менует за гитару: У двадесет и пет пуцњева (Menuet za kitaro: Na petindvajset strelov) управо од почетка зрачи једном таквом музикалном атмосфером која има свој врхунац у средишњем делу романа и на крају пада једним тупим призвуком, не припремајући нас за такав крај.

Витомил Зупан спада у сам врх словеначке књижевности, како по занимљивим и врло смелим тематикама тако и по врло модерним књижевним поступцима. За приказ његовог романа Менует за гитару важно је напоменути да је писац Зупан сам био учесник НОБ, односно ОФ (Osvobodilna fronta), мада у рат није ушао као левичар него као члан спортског друштва „Соко“. Након Другог светског рата и добијања Прешернове награде за роман Rojstvo v nevihti (1947), Зупан је од стране власти оптужен за неморал, покушај убиства и антидржавно деловање, након чега је затвору одслужио осам година робије; своје затворске дане описао је у роману Левитан (Levitan, 1982). Поред десетак романа, писао је и драме, есеје, поезију, прозу за децу, а бавио се и превођењем.

Витомил Зупан (1914, Љубљана – 1987, Љубљана)

Управо је Менует роман који је Зупану донео славу и који, заједно са Левитаном, спада у његова најбоља дела. На почетку овог дела писац нас укључује у радњу, тако да не будемо само посматрач већ и учесник. Главни јунак, Јакоб Бергант – Берк, такође је и приповедач, и захваљујући тој ја-форми овај роман, иако је својеврстан мемоар, ипак доживљавамо као фикцију. Писац преводи аутобиографску грађу у роман, те исповест постаје и фикција.

У овом роману можемо да видимо да је за Зупана уметност изазов, а књижевност је неки вид провокације. Изабрао је за „партизанску“ књижевност „забрањене“ теме као што су секс, Информбиро, шпијунажа, сумње партизана у ослободичалку борбу, као и њихове еротске авантуре. Пред нас Зупан, кроз свог главног јунака Берка, доводи све оно о чему се у књижевности ређе пише, односно оно што се у то време није смело писати, као што је представљање секса као средишњег принципа у животу, рата као тоталног хаоса (хајке), односно дочаравање изгубљености бораца и њихове сумње у партију и исход рата.

Јакоб Бергант-Берк у рат улази из личних разлога и из неког вида патриотизма. Не иде у ослободилачки рат због неких виших, херојских циљева него због сазнавања новог доживљаја света. Пратимо једну индивидуу, која је од почетка романа врло истакнута, готово анархистичка. Но, у рату и те како владају колективни принципи и идеје, те је Берк супротстављен својим потпуно другачијим доживљајима. Док се не нађе у неприлици, пред Немцима, он готово не осети никакав дух колектива и заједничке борбе. Рат је виђен очима младог уметника, притом врло сензибилног, и добија потпуно нове поетске димензије.

Зупан је у овом роману искористио поступак којим релативизује и шири слику свега онога што проживљава главни јунак. Наиме, компоновао је роман из два временска угла: један је из Берковог дневника, а други је од првог удаљен тридесет година и налази се у Шпанији, где се Берк среће са бившим немачким официром који се борио на другој страни. Тако да је рат посматран кроз два временска угла, и са две различите стране. И тако, ослободилачки рат и револуција, које су схватане само у историјском и колективном контексту, у овом роману имају вредност само случајног времена и простора једне индивидуе и његовог чулног доживљаја истог.

Роман би могао да се подели на три целине повезане временом које се мења, јер је оно потпуно субјективно и самим тим релативно. У првом делу романа упознајемо главног лика, Берка, који је тек кренуо у рат; осећамо његову младост и незрелост, жељу за живљењем живота па макар и на фронту. Странице су испуњене његовим хумором, неозбиљношћу, сексуалним доживљајима и простачким вокабуларом. Време тече досадно и спор. Док Берк чека да их разврстају по бригадама не дешава се ништа. Самим тим, Берк има вишка енергије коју троши на опасне досетке и провоцирања других партизана и својих надређених.

Атмосфера и брзина развијања радње се нагло убрзава у средишњем делу романа у ком почиње борба (хајка). Берк у првој бежанији од Немаца упознаје Антона, који постаје његов верни сапутник, скоро потпуно различит од њега, али са кључним сличностима. Средишњи део романа се развија хаотично, читамо га брзо и без даха, и увиђамо унутрашње промене нашег јунака Берка. Наиме, примећујемо да радњу пратимо очима једног потпуно другачијег борца од типичних хероја из партизанских филмова. Испрва безглави анархист Берк сада све више постаје војник, тачније машина којој се одупире. Несвесно се губи његова независна индивидуа и борба у њему ипак буди хуманост и саосећање, највише према свом другу Антону. У моментима када се борба смирује, када могу да одморе и да се окрепе, Берк и Антон се поново одвајају у своје мехуре индивидуалности, али овога пута су све сличнији. То увиђа и Берк и крсти их „Дон Кихотом и Санчо Пансом у ОФ“.

У трећој целини борбе се смирују, рат се приводи крају, и то се осети, али потпуни крај рата никако не долази. „Ближи се и ближи, а краја рата нема“, очајно записује Берк у својим мемоарима. Пред крај борбе Антон се одваја од Берка и не виде се годину дана. Рат још није завршен, али Антон се изненада појављује у бригади у којој је Берк. Како је роман испреплетен успутним мудровањима, сваки лик изговара реченице које се испостава да су њихове максиме. Моћ изговорених реченица је за нашег писца Витомила Зупана снажна и понекад пророчка; попут Антонове реплике, током хајке много пута алудиране, да „многе погоди метак у последњем сату рата“.

„Менует за гитару“, 1985, Глобус, Загреб, прев. Мирјана Хећимовић

Берк са том мишљу наставља кроз рат, не очекујући да ће се то десити баш Антону, али извесно осећајући да та реченица није безазлена. Антон тако и гине, пред Берковим очима, док седе за столом као бивши љубавници који су се нашли после много година са још тињајућим емоцијама у себи. Партизан који је у приземљу расклапао пушку, јер је било извесно да је рат готов, случајно је опалио метак у висину у правцу Антона. Сцена је невероватно снажна, а опет, ако се роман пажљиво чита, и очекивана. Одједном, схватамо да роман не само да постаје прича о Антону, већ роман јесте прича о њему, јер: „Антон мирише по шпањолским гитарама, он је менует за гитару“. Такав крај није кулминација романа, он је туп пад, од којег не можемо остати равнодушни.

Временски одвојена радња у Шпанији, са извесним Јозефом Битером која се уплете међу странице романа, и у којој су била само мудровања и расправе о стратегијама рата и слично сада постаје нешто друго. Берково летовање баш у Шпанији, налажење случајног пролазника са којим води конструктивне дијалоге, заправо је трагање за Антоном у ситуацији мира, а не рата.

Рат је био плес, а Берк и Антон су у том рату плесали менует, заједно су тражили нова животна искуства, сањали, осећали, мислили, живели. За њих важан је био пут, а не циљ. Све што су на том путу пролазили, пролазили су заједно. Мотив пењања на брег метафора је духовног уздизања њихових живота и њиховог пријатељства. Парадоксално, рат их је начинио хуманијим; био је искуство које их је водило ка духовном сазревању. Била је само ствар избора како доживети рат. Но, како га преживети била је ствар судбине.

Поделите пост