Библиотека есеја: Милорад Павић, „Романи без речи“

Categories КолумнеPosted on

Прозван „првим писцем XXI века“ од стране критике, Милорад Павић био је један од светских пионира савремене интерактивне, или „хипертекстуалне“ књижевности. У овом есеју, аутор „Хазарског речника“ осврнуо се на природу и развитак те нове врсте књижевности. Као најновији и уметнички најизазовнији облик такве литературе, Павић је издвојио тзв. „романе без речи“, односно видео игре – од којих је посебно ценио авантуре у првом лицу попут Мysta и Rivena.

* * *

(Уводно излагање којим је отворен научни скуп „Информационе технологије – Садашњост и будућност“ одржан у организацији Електротехничког факултета Универзитета у Београду и Електротехничког факултета Универзитета Црне Горе, од 28. фебруара до 8. марта 1998. на Жабљаку.)

Одмах треба рећи да сам у наслову овог прилога морао избећи устаљени термин „књижевност“. Он не одговара више ономе о чему ће овде бити реч. Наш негдашњи назив за језичко уметничко дело, „словесност“, данас се види, био је подеснији. Он потиче од речи „слово“ која означава реч, проповед, уметничку језичку творевину, дакле ону која се служи речима. Такође је за оно о чему ће овде бити говора подесан назив одомаћен у енглеском језику – „fiction“, или оно што се у француском назива „belles lettres“. Неподесност нашег уобичајеног назива „књижевност“ долази отуда, што проза која настаје у компјутерском окружењу више нема везе са књигом ни дословно ни у метафоричном значењу речи. Да не бисмо антиципирали терминологију у настајању и да бисмо, с друге стране, сузили тему избегавши терминолошке недорађености које се јављају увек у тренутку када технологија иде брже од неког домена којем служи, говорићемо о информационим технологијама и роману. Видећемо током излагања да и овакав наслов пада у једну од терминолошких замки, али то ћемо отклонити увођењем једног додатног термина.

Милорад Павић (1929, Београд – 2009, Београд). Извор: Иво Етеровић.

Време је да наведемо неки пример. То је компјутерски роман; hyperfiction, како га називају на енглеском говорном подручју где је, посебно у Сједињеним Америчким Државама, нарочито негован. Наравно да није реч о неком роману откуцаном на компјутерској тастатури или снимљеном на дискету. Или о неком роману који сте скенирали и можете га читати са монитора. Наравно да и таквих дела има. Шекспирова сабрана дела са коментарима и пропратним научним апаратом можете добити у CD-ROM верзији, што је врло практично за научне потребе. Исто вреди за сабрани музички опус Моцарта, или неку енциклопедију попут Британике. Критичко издање целокупних Толстојевих дела имало би преко сто томова и може се замислити каква би практична корист била од диска са којега би стручњаци могли да их користе. Овде, међутим, нећемо говорити о тој компјутерској замени за штампарство.

Реч је о нечем сасвим другом. О новом начину организовања и апсорбовања уметничких података. Реч је о hypertextu, што ће рећи да се романи за компјутер пишу на сасвим нов начин и служе се новом информационом технологијом која за последицу има и нови вид читања језичког уметничког дела. Ако роман читате из књиге, графичка природа штампаног текста намеће вам линеарност, хронологију, редослед читања, сем у заиста ретким случајевима кроз историју књижевности које је Роберт Кувер 1988. набројао у Њујорк Тајмсу и који, мада су настали пре рођења компјутерског романа, одговарају компјутерском окружењу и антиципирају га. Дозволите ми да будем нескроман и да наведем један од Куверових примера, који ми је надохват руке: Хазарски речник, роман-лексикон који се исто тако добро осећа и користи у корицама књиге као и на CD-ROM-у. То је зато, што се садржај сваког лексикона грана, па то чини и мој текст у Хазарском речнику, а управо то чини и хyпертеxт компјутерских романа.

Мајкл Џојс, Поподне (Michael Joyce, Afternoon; 1987), један од првих савремених интерактивних романа.

Hyperfiction вам нуди рачвасто нелинеарно читање, не следи неминовну логику језичког и графичког следа који не познаје напоредност. У тим компјутерским романима можете да бирате различите стазе читања и да увек добијете нове токове у делу које је отворено на један начин који се не поклапа сасвим са оним на шта Умберто Еко мисли под „отвореним делом“. Компјутерски роман је, дакле, интерактиван. Читалац учествује у његовом обликовању намећући свој избор путање читања, намећући чак и где ће почети и где завршити читање романа, дакле обликујући почетак и крај.

Први компјутерски роман под именом Afternoon (Поподне) објавио је Mајкл Џојс (Michael Joyce) 1987. на флопи-диску. Отада број писаца који негују хyперфицтион расте. Ту су Каролин Гајер, Стјуарт Молторп, Џуди Малој (Carolyn Guyer, Stuart Maulthrop, Judy Malloy) и многи други који се могу пратити по каталозима издавача хипертекстова на дисковима. На универзитетима у САД и на неким у Европи и Јапану предаје се о компјутерској прози, објављују се полемике о томе угрожава ли она књигу, итд. Основно није у томе. Основно је да се сада роман уселио у једну нову технологију и да се ту не осећа лоше. Ти романи на дискети и у CD верзији, не обезбеђују вам да постанете добар писац самим тим што сте овладали једном новом техником писања, или ако хоћете, новим сензибилитетом, као што, примерице, присталицама својевремено новог романтичког стила у књижевности Европе крајем XVIII века припадност том стилу није аутоматски додељивала истакнуто место на небу уметности. Чак се може рећи да писци компјутерских романа данас још увек посрћу и трагају за својом душом и траже по својим неизбројивим виртуелним стазама прави пут кроз лажну вечност рачунара.

Постоји, међутим, и једна друга област која би могла да се надовеже на овај пример. Она нас у домену hyperfiction стваралаштва одводи у креацију која напушта језик и улази у мултимедијалне просторе. Ја бих феномен назвао „роман без речи“.

Eкран из авантуристичке игре из првог лица Myst (1993). Видео игре из овог чувеног и револуционарног серијала морале су бити веома блиске Павићевим интересовањима, будући да су се бавиле надреалним темама попут селидбе душе, нелинеарног тока времена и магичних књига које су у својим текстовима дословно садржавале читаве вештачке светове изграђене од стране аутора-богова.

Роман без речи је нека врста савршено дизајнираног авантуристичког филма, али се разликује од филма у оном истом домену у којем се класични роман разликује од интерактивног романа. То јест, управо својом интерактивношћу. Главна личност сваког „романа без речи“ на CD-ROM-у је сам корисник рачунара. Роман без речи је настао од дечјих компјутерских игрица, одвојио се од њих својом тематиком за одрасле, својом сложеношћу, изванредним визуелним и звучним ефектима који понекад превазилазе све виђено на филму и пре свега својом интерактивношћу. Јер, као што рекосмо, главни јунак романа без речи сте ви, његов корисник.

На почетку игре не само да не знате где сте се нашли међу тим световима маште и генијалних заплета, него не знате и тек треба да откријете ко сте заправо и ви сами. На почетку тих романа без речи ви имате и моралну дилему. Не знате заправо јесте ли позитивна или негативна личност, иако сте нагнани да учествујете у свим збивањима. За разлику од hypertext романа, у најкраћем року романи без речи сазрели су у невиђеном замаху и постоје већ права ремек-дела у овој врсти као што су Myst, затим његов наставак Riven, потом Time Lapse или Zork: Nemesis, који је такође недавно добио наставак.

Наставак видео игре Myst, назван Riven (1997).

Кроз те романе без речи ви се, као и у животу, морате кретати сналазећи се како најбоље умете. Интуиција, храброст, мудрост, знање биће вам неопходни ако нећете да се заглибите већ на самом почетку. Понеко писмо или понека изговорена реплика јунака приче, више су ту да вас заварају, но што имају литерарну улогу. Постоје на Интернету аматерски приручници, које они корисници који су се с успехом пробили кроз неки од ових романа без речи, шаљу онима који нису нашли даљи пут. То је најбољи знак да љубитељи ових романа који више не спадају у књижевност, постоје и постају све бројнији. Понекад се екипе младих људи удружују и заједничким напором маште за једну ноћ успеју да „савладају“  или како се каже „разбију“ игрицу.

Рекао сам „љубитељи“, јер наш уврежени назив „читалац“ у овом случају отпада, јер се романи без речи не читају, него играју.

Eкран из авантуристичке игре из првог лица Timelapse (1996), чија се прича темељи на темама магије, алтернативне историје и путовања кроз време.

Тако се на крају овог кратког прегледа, поново сретамо са једном терминолошком замком и поново смо у искушењу да кујемо нове називе за нешто што тек настаје. Поново, по ко зна који пут, налазимо се у положају Адама, који је у Почетку морао именовати тек настале ствари и бића овога света, што и није нека непријатна обавеза…

У овом часу и док ове речи изговарамо човечанство преобликује своја наслеђена средства језичког комуницирања и ствара нова. То по мом мишљењу не значи да ће „романи без речи“ и сличне интерактивне и мултимедијалне уметничке творевине потиснути филм и књижевност. Од филма и од књижевности они ће узети свој део места под сунцем.

Поделите пост