Далибор Томасовић, Онисм – свет у прелому

Categories КритикеPosted on

Пише: Снежана Николић

Довршава се један свет, Испитује/ нови/ не знаш који је твој

(Далибор Томасовић)

Онисм је прва збирка Далибора Томасовића у издању Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“. Аутор је награђен на конкурсу за Награду „Млади Дис“ 2018. године у оквиру манифестације 55. Дисово пролеће. Осим овог првенца у штампаном облику, Далибор Томасовић је објавио и онлајн збирку 29 (2015).

Збирка Онисм Далибора Томасовића састоји се од тридесет једне песме које нису организоване у циклусе, али у којима несумњиво постоји присуство организације чију окосницу чине четири песме насловљене као „Писма из психијатрије (од Б. за А.)”. Таква структура збирке није случајна: она одговара ауторовој поетици дезинтеграције стварности, тела, бића, властитог искуства, језика, субјекта, што за крајњи исход има и бројне интервенције на плану стиха, говорних низова, уопште граматике ове збирке. С тим у вези, реч онисм из наслова ове збирке, како наводи Предраг Петровић, „означава осећај заробљености у телу које постоји сада и овде, осећај који се претвара у фрустрацију због осујећености да се у исти мах буде на различитим местима“. Та децентрираност субјекта и свест о губитку присутна у поезији Далибора Томасовића, о којој говори Петровић, може се довести и у везу са познатом теоријом Стивена Хокинга који тумачи читаву Васиону као квантну честицу образујући милијарде могућих светова, од којих се наш јавља само као најмогућнији свет. Имајући у виду такву врсту посмодернистичког поигравања, не зачуђује што су обележја Далиборове поетике дезинтеграција, полифонија, фрагментарност, сламање језика, асоцијативност, са присуством интроспекције и осликавања разних психолошких стања чији се субјекат истовремено иронијски разрачунава и са лирским субјектом и са конвенцијама савременог друштва.

Тај интимни декор у збирци, као и богата асоцијативност, оживљавање разних подсвесних стања, слике ноћних мора итд., могу се довести у везу са надреалистичким искуством, али поступак је другачији – сан није уточиште, стварање надстварности није циљ. Субјекат је свестан немогућности црпљења метафизичког сазнања из сопственог искуства, па тако нпр. у песми „Срцоход” каже: „кришка метафизике, фришка смрт/ се исељава у свет, живим“. Такође, присутна је и сумња у саму поезију: „Не могу да одлучим песму, ни ноћ, јер ме/полако има у свему. А у никоме“.

Доживљавајући стварност као расути центар, постоји јака потреба за маркирањем исте, односно за њеним присвајањем, тако да је цела збирка испуњена чулним доживљајима, од којих највише доминира управо чуло укуса, приказано бројним унеобичајеним сликама једења нпр.: „једе Нови Сад, кости, једе дрва и књиге, језик и тело“ итд. „Ако сам ти мисао, поједи је“, у чему се и састоји песникова потреба враћања на језик посредством језика. Чула на тај начин постају главни инструмент у покушају сагледавања и савладавања стварности, и то отприлике овим редоследом: пре свега чуло укуса, затим чуло вида, па чуло мириса. Занимљиво је уочити и то да распоред чула у овој збирци диктира баланс традиције и савременог осећања, ирационалног и рационалног (тј. стално контрастирање празнине и материје), индивидуалног и колективног, као што се дешава и обрнуто, она бивају подређена структурама моћи, те у песми „Ведранина” имамо неку врсту индустријализације чула укуса, где каже: „Мере ме као капут и калорије, као помоћ/ Као вишње“.

Чежња за Ти, за објектом, за дијалогом, најприсутнија је у четири Писма из психијатрије која пре свега утичу на структуру местима појављивања (њима збирка почиње и завршава се, а унутар збирке два преостала „писма“ регулишу непостојеће циклусе) и која нас уводе у, можда највише, простор интимног; писма су нека врста преосталог љубавног говора који се остварује обраћањем, замишљеним дијалогом, због чега су песме и приказане деформисаним језиком, експериментом који подсећа и на муцање: „А. Добар је даннас данн. Киша ће. Ннова јесенн. Песнник/ чека свој романн, а нне може да пише. Мирннији сам.“ Сам аутор у једном интервјуу каже: „Б. види свет у прелому, у неконтролисаним, хиперсензибилним доживљајима и пресецима сећања, маште и халуцинација. Б. је растурени костур целе збирке. Он је, заправо, од свих песника унутар збирке, онај који највише осећа, зна, разуме значење наслова – Онисм“, према томе, можемо рећи, овај део и јесте представа разрушене осетилности паралелно са светом као таквим и самом поезијом.

ONISM Далибора Томасовића је логичан, савремен одговор Рембоовом многогласју, одличан приказ савремене децентрираности субјекта и немогућности сабирања и властитог искуства, те и покушај његовог оживљавања путем чула. То неодустајање од простора интиме, од интроспективног погледа и наглашена хиперсензибилност није пука субјективизација стварности већ је покушај стварања онога што аутор назива „интимним колективом“, где поезија произилази управо из тих „свакодневних цепања“ – немогућег сусрета индивидуалног и колективног.

ОНИСМ

Далибор Томасовић

Градсака библиотека „Владислав Петковић Дис” Чачак, 2018

47 стр.

Поделите пост