Пише: Бојан Самсон
За почетак октобра најављен је наставак великог филмског хита Џокер из 2019. године. Крими-мјузикл Џокер: лудило у двоје (Joker: Folie à Deux) у биоскопима треба да се појави 4. октобра, тачно пет година након оригиналног наставка. Поред Хоакина Финикса који још једном тумачи насловну улогу, његову партнерку у љубави и злочину, Harley Quinn, игра Лејди Гага.
Првом делу неки су замерали идеолошки миш-маш, недоследну режију, плитку причу, неразрађену идеју и ко зна шта још. Други су низали хвалоспеве о новом ремек-делу. Ипак, већина критичара сложила се у оцени насловне улоге коју тумачи бриљантни Хоакин Финикс. Истиче се Финиксова маестрална изведба ментално поремећеног комичара Артура Флека кога сопствено лудило води на пут без повратка и претвара у разузданог криминалца Џокера.
Финикс је био друга особа која је добила престижно филмско признање за улогу злог клауна. Први пут се то десило пре петнаест година када је награда постхумно додељена Хиту Леџеру за епску изведбу у филму Црни витез (Dark Knight) из 2008. Треба истаћи и сјајног Џека Николсона и његовог Џокера у Бартоновом Бетмену (1989). Дефинитивно, Џокер је инспиративна улога за глумце, а разлог је врло једноставан. По њиховим речима, играти злог клауна је необично забавно.
Шта Џокера чини тако привлачним? Можда то што се он шали онда када нормалном човеку уопште није до шале. Он нема шта да изгуби – све иоле вредно већ одавно је изгубио. Пре свега, илузије. Остао му је само црни, помало изопачени хумор. Маске које навлачимо сваког дана откривају о нама и више него што бисмо желели. „Дај човеку маску, па ћеш открити његову праву природу.“ А маске су разне: спадало, доброчинитељ, херој, циник, романтик, итд. Џокер јесте циник, односно разочарани идеалиста: тек један од нас. „Да ли знаш ко је Џокер? Џокер су сви“, једна је од реплика у Филипсовом филму.
Али зли клаун у својој мисији иде даље, трудећи се да брутално разобличи лажни свет, чинећи га гротескним чардаком ни на небу ни на земљи. Код њега је све испретумбано: вредности, идеали, осећања, идеје, хумор… Његов свет је мрачни карневал где краљеви постају пајаци и обратно. Џокер се креће између различитих стварности, никада заиста не припадајући ни једној од њих. Он непрестано жонглира на ивици здравог разума: зли клаун је све оно што јесмо, али себи не признајемо, и све оно што бисмо желели бити, али се не усудимо.
„За њих, ти си само наказа (freak)… као ја“, говори Џокер Бетмену у Нолановом Црном витезу. Попут већине стрип-јунака, њих двојица нису стварни карактери, већ фантазми који понекад улазе у животе обичних људи. Бетмен је control-freak, док је Џокер freak out of control. Зато су они архинепријатељи: један настоји да све држи под контролом, а други не подноси било какву контролу. Они су поремећени, сваки на свој начин. У њиховој борби Бетмен само наизглед побеђује, јер лудило је ипак привлачније од здравог разума, зар не?
Негативни јунак је човек са маргине, човек ван утврђеног поретка, човек слободе. Његово исповедање сопствене истине увек подразумева преступ, скандал. То га и чини тако привлачним. Иако је свет стрипа често свет манихејске поделе на суперхероје и суперзликовце, и у том свету зликовци имају нешто од хероја, и обратно. Као Јинг и Јанг. „Ти ме употпуњујеш“, иронично ће Џокер похвалити Бетмена у Црном витезу. Зло и добро увек иду заједно, држећи се за руке.
Зли клаун нам поручује да се не стидимо свог лудила те да га показујемо слободно, да од њега начинимо бренд. Он све време подрива идеју о грађанској пристојности и нормалности, уверавајући нас како сви имамо неку изопачену црту. Коцкице само треба да се сложе и наше лудило ће изаћи на видело. Џокерова поента о људској бестијалности је унапред спремна и он ће учинити све како би је доказао.
Ко је у ствари Џокер? Он је wild card: крајње флексибилан идентитет који у себе може примити разна, често супротна значења. Такође, он је слика отворена за многа тумачења. Он је зло дете које кида своје играчке, импулсивни социопата који уради прво што му падне на памет, а онда те успешно увери да је црно у ствари бело. Он је пристојни грађанин који повремено навлачи маску откаченог пајаца. Џокер је мали, несрећни човек који излази из сопствене анонимности и постаје примећен. Постаје злочинац: „Цео свој живот нисам знао да ли заиста постојим. Али, да, постојим, и људи то почињу да примећују.“ Он је насмејано лице које крије велику тугу и недокучиву таму.
А сада, поиграјмо се на тренутак. У складу са темом, будимо помало неозбиљни. Замислимо Џокера као идеолошког саборца домаће левице, представника понижених и увређених широм Србије. Да бисмо вам боље дочарали на шта мислимо, представљамо вам оксиморон поникао у домаћој медијској стварности: Џокер улази у ријалити шоу са националном гледаношћу, прилази старлети и показује јој фотографију. Сновиђајни, саблажњиви стрип-квадратић. На фотографији видимо лепу, атрактивну девојку како мокри на крову металног вагона у чијој се унутрашњости, тачно испод тоалетне шоље, тушира згодни, такође атрактивни младић. То је пуки симулакрум у којем мртву трку за превласт воде померени осећај за лепо и провокација. Старлета збуњено погледа Џокера, а овај јој се унесе у лице и гануто одрецитује: „А могли смо и ми овако, бејби, али ти не пишаш по сиротињи…“1
(Хистерични смех одјекује кућом Великог Брата)
1 Идеја и реплика су преузете са Фејсбук профила Николе Оравеца.
Нови магазин
Насловна фотографија: Youtube Screnshoot/Warner Bros. Pictures, YouTube Screenshot/Flashback FM, YouTubeScreenshot/Top Movie Clips
