Колико (дуго) пишу писци?

Categories КолумнеPosted on

Пише: Милош Јоцић

На Интернету се релативно лако може доћи до података о томе колико су речи или страница велики аутори писали на дневном нивоу: Хемингвејев циљ је био 500 речи, отприлике колико и Албахарију, било да преводи или пише ауторску прозу; Пол Остер изјавио је да циља једну страницу текста дневно, а Стивен Кинг шест.

Међутим, писање се не састоји само од писања. Писање је и шврљање прве руке, израда концепта, оквира, скицирање, уређивање, преписивање/rewriting и лекторисање. Другим речима, сам број исписаних страница/речи делује као да говори нешто важно о методологији рада великих писаца, али заправо не говори ништа, јер предстравља апстрактан циљ изражен у валути сировог текста, док је готов текст је нешто што се развије тек након доста знојења и арчења хартије.

Због тога, вреднији податак (или макар занимљивији) може бити колико дуго су велики писци писали дневно, односно, како је тачно изгледао њихов радни дан, и какав је био њихов распоред списатељских обавеза. Ево кратког списка, нажалост готово искључиво страних аутора, јер је за наше писце и списатељице такве информације много теже ископати. Испод су цитати самих аутора извучени из интервјуа, осим у неколико примера:

ЧАРЛС БУКОВСКИ

„Никада не пишем ујутру. Ни не устајем ујутру. Пијем целу ноћ. Трудим се да останем у кревету до 12, дакле поднева. Обично се, ако сам принуђен да устанем раније, осећам лоше цео дан. Тако да, ако се пробудим и видим да је дванаест, устајем и почињем дан. Поједем нешто и обично одем до тркалишта. Кладим се на коње, дођем кући и Линда скува нешто и мало причамо, једемо, попијемо неколико пића и онда одем у собу са неколико флаша и пишем. Почнем око 21:30 и терам све до пола два, пола четири ујутру.“

ХАРУКИ МУРАКАМИ

„Када пишем роман, устајем у четири ујутру и радим пет до шест сати. Послеподне истрчим десет километара или испливам 1500m, или оба, а онда читам и слушам музику. Лежем у 21:00.“

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ (из писма Данилу Кишу)

„Управо сам завршио књигу од 200 страна. Твоје ће одобравање због људске краткоће штива бити преурањено. Jер то је само број страна за које сам се договорио са Нолитом. Стваран, мој број страна, износи 450. Засад. Важно је ипак да не пређем 600, јер не желим да реметим лепо уређене жанрове увођењем новела од 350 страна у литературу. Сваког дана Љиљана (пишчева супруга, прим. аут.) са све суморнијим лицем одлази до мене, нагиње ми се преко рамене и пита: има ли какве наде? Или само ћути и тужно гледа у број страна. У последње време сам, да је не бих потресао, почео да фалсификујем пагинацију, и да бројеве пишем унатраг (редом, неки смисао се мора задржати!). Тако сам сад стварно на 200. страници, иако их реално има 450. То је потребно било због Љиљаниних атакираних нерава, а и због тога што увек имам осећање како сам мало тога натртљао.

Узгред, сада је 6 ујутру. Спавам једва пет сати, једино што повремено радим у башти и негујем своје руже, и остало цвеће. Пишем по 16-18 сати дневно. Као Давичо. Па и горе, ако је то могуће, од њега. (Опрости за запете, Црњански ме је сасвим покварио. То примећује и Љиљана, која ми редигује рукопис).“

(Одговор Данила Киша: „Сада сам у Нолиту видео твоје ‘кратке приче’. Зајебо си ме крваво! Мораћу да читам 500 страна! То је ипак мање од 700. Твој Kiss“)

Борислав Пекић

ЕРНЕСТ ХЕМИНГВЕЈ

„Када радим на књизи или причи, пишем сваког јутра са првим светлом. Тада нема никога да ме омета и свеже је, па се угрејеш током писања. Читаш шта си претходно написао и, пошто увек станеш када знаш шта ће следеће да се деси, настављаш одатле. Почнеш у 6 и пишеш до, рецимо, поднева, или можеш завршити и пре тога.“

ЧАРЛС ДИКЕНС

Устајао је у 7, доручковао у 8, у радну собу одлазио до 9. Тамо је остајао до 14 часова, када је ручао са породицом којима је, према сведочењима, изгледао као у трансу, једући механички и обично без проговорене речи. Након ручка одлазио је у тросатну шетњу Лондоном или околним сеоцима, током које је настављао да размишља о причи коју развија. У 18 је вечерао, након чега је проводио време са породицом и пријатељима. На починак је одлазио у поноћ.

КУРТ ВОНЕГАТ

„Будим се у 5:30, радим до 8, доручкујем, настављам да радим до 10, након тога прошетам по граду, обавим шта имам, одем до оближњег градског базена који је углавном празан, испливам сат и по, вратим се кући до 11:45, прочитам пошту, ручам у подне. Поподне држим наставу, па сам или на предавањима или се бавим припремом часова. Када се вратим кући, око 17:30, отупљујем свој звонки интелект неколицином чаша вискија са водом, потом спремим вечеру, читам и слушам џез, и заспим до 22. Стално радим склекове и чучњеве и осећам како постајем гибак и вижљаст, али можда се варам.“

СТИВЕН КИНГ

„Ујутру попијем чашу воде или шољу чаја. Постоји одређено време када седнем да пишем од 8 до 8:30. Спремим своје витаминске таблете и музику, седнем у исту фотељу, за сто где су папири увек сређени на исти начин. Када радим, радим сваки дан, и викендом три, четири сата. Трудим се да дођем до шест написаних страна, и трудим се да их што је више могуће потрефим из прве. Ако рукопис има, рецимо, 360 страна, то је фактички два месеца посла, али под претпоставком да све прође добро.“

МАЈА АНЂЕЛОУ

„Обично устајем око 5:30 и до шест пијем кафу са мужем. Он одлази на посао у пола седам, а ја одлазим на свој изнајмљујем хотелску собу у којој радим, малу, лаконску собу у којој држим речник, Библију, шпил карата, укрштенице и флашу шерија. Тамо дођем око 7, и радим до 14. Ако ми посао иде лоше, останем до 12:30. Ако напредује добро, останем и дуже. Када дођем кући у 14, прочитам оно што сам тог дана написала, и онда о томе више не размишљам. Код куће се истуширам и спремим вечеру, како не би била потпуно одузета радом када супруг дође са посла. После вечере му понекад прочитам оно што сам тог дана написала, јер је добро чути текст наглас. Понекад у речима чујем дисонанцу, што онда исправљам наредног јутра.“

Маја Анђелоу (Maya Angelou)

ВИСТАН ХЈУ ОДН

„Код интелигентног човека, рутина је знак амбиције“, записао је Одн 1958. Овај песник, један од најзначајнијих у XX веку, био је опседнут тачношћу и живео је по изузетно прецизном дневном распореду. Један његов гост је приметио: „Увек је проверавао сат, изнова и изнова. Јело, пиће, писање, куповина, укрштенице, чак и долазак поштара ујутру све је било у минут испланирано“. Одн се будио у 6, спремао себи кафу и кретао са радом чим је завршио једну туру укрштеница. Мозак му је био најоштрији између 7 и 11:30. Није био наклоњен ноћобдијама; рекао је да „само Хитлери света раде ноћу то не ради ниједан поштен уметник“. Одн је настављао писање након ручка, све до предвечерја. У тачно 18:30 спремао је себи и евентуалним гостима неколико снажних вотка мартинија. У кревет никада није одлазио после једанаест увече, а што је био старији, чак и пре десет.

ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК

Балзаков темпо писања био је вероватно најбруталнији у историји књижевности: лагана вечера у 18 часова, потом спавање и буђење у један ујутру. Писао је седам сати без престанка. У 8 ујутру је допуштао себи дремку од сат и по. Писање је настављао у 9:30, све до 16, испијајући понекад и до педесет шоља кафе дневно! У 16 је завршавао писање, одлазио у шетњу, купао се и примао госте.

Страна са Балзаковим текстом и ауторским исправкама

* * *

Из овог прегледа мени најзанимљивијих примера, који ни у ком случају није комплетан (поред Гугле претраге, добар извор заинтересованим читаоцима може бити и Daily Rituals: How Artists Work, Mason Currey, New York 2013) може се извући неколико поенти:

1) Аутори углавном не пишу више од 5-7 сати дневно, мада постоје екстреми. Као и код физичке активности, стално тренирање, односно стално писање, може бити контрапродуктивно, јер је и креативним соковима, као и мишићима, потребно време да се регенеришу.

2) Колико год да су писали, аутори и ауторке су увек имали чврст распоред којег су се релативно често држали. Распореди писања су различити и прилагођени личности, професији и обавезама, али су увек постојали! Као и сваки други рад или занат, писање не трпи претерану опуштеност и импулсивност.

3) Писци и списатељице обично су писали ујутру, али не треба претпоставити да је то једини прави начин, ма шта Одн мислио о томе. Поред Буковског, и Иво Андрић је презирао јутарњи рад: „Рано легање и рано устајање имали су за мене увек нечег болног, ближњег животињском него људском животу. Човек који мора да легне са мраком, а устане са свитањем изгледа ми увек као уназађен и несрећан створ. И кад год сам, ма с ког разлога и сам морао тако да живим, осецао сам се као болесник, осуђеник, несрећник“ (изјава прекопирана са Интернета, фабрике лажних цитата; уколико Андрић није ово рекао, извињавам се, али желели бисмо да јесте).

4) Добар део аутора су у дневни распоред укључивали и дозу физичке активности, од одласка у кладионицу до Муракамијевог олимпијског режима. Ниче је једном приликом рекао да се по тексту може видети да ли је писан седећи или и шетњи, односно да ли је умртвљен и досадан, или енергичан и експлозиван. Уколико нисте обожавалац фискултуре, увек вам остаје Балзаков допинг џаком кафеина дневно.

5) Сви аутори и ауторке су имали времена за породицу и пријатеље, ма колико напоран њихов темпо писања био.

Поделите пост