Koliko (dugo) pišu pisci?

Categories KolumnePosted on

Piše: Miloš Jocić

Na Internetu se relativno lako može doći do podataka o tome koliko su reči ili stranica veliki autori pisali na dnevnom nivou: Hemingvejev cilj je bio 500 reči, otprilike koliko i Albahariju, bilo da prevodi ili piše autorsku prozu; Pol Oster izjavio je da cilja jednu stranicu teksta dnevno, a Stiven King šest.

Međutim, pisanje se ne sastoji samo od pisanja. Pisanje je i švrljanje prve ruke, izrada koncepta, okvira, skiciranje, uređivanje, prepisivanje/rewriting i lektorisanje. Drugim rečima, sam broj ispisanih stranica/reči deluje kao da govori nešto važno o metodologiji rada velikih pisaca, ali zapravo ne govori ništa, jer predstravlja apstraktan cilj izražen u valuti sirovog teksta, dok je gotov tekst je nešto što se razvije tek nakon dosta znojenja i arčenja hartije.

Zbog toga, vredniji podatak (ili makar zanimljiviji) može biti koliko dugo su veliki pisci pisali dnevno, odnosno, kako je tačno izgledao njihov radni dan, i kakav je bio njihov raspored spisateljskih obaveza. Evo kratkog spiska, nažalost gotovo isključivo stranih autora, jer je za naše pisce i spisateljice takve informacije mnogo teže iskopati. Ispod su citati samih autora izvučeni iz intervjua, osim u nekoliko primera:

ČARLS BUKOVSKI

„Nikada ne pišem ujutru. Ni ne ustajem ujutru. Pijem celu noć. Trudim se da ostanem u krevetu do 12, dakle podneva. Obično se, ako sam prinuđen da ustanem ranije, osećam loše ceo dan. Tako da, ako se probudim i vidim da je dvanaest, ustajem i počinjem dan. Pojedem nešto i obično odem do trkališta. Kladim se na konje, dođem kući i Linda skuva nešto i malo pričamo, jedemo, popijemo nekoliko pića i onda odem u sobu sa nekoliko flaša i pišem. Počnem oko 21:30 i teram sve do pola dva, pola četiri ujutru.“

HARUKI MURAKAMI

„Kada pišem roman, ustajem u četiri ujutru i radim pet do šest sati. Poslepodne istrčim deset kilometara ili isplivam 1500m, ili oba, a onda čitam i slušam muziku. Ležem u 21:00.“

BORISLAV PEKIĆ (iz pisma Danilu Kišu)

„Upravo sam završio knjigu od 200 strana. Tvoje će odobravanje zbog ljudske kratkoće štiva biti preuranjeno. Jer to je samo broj strana za koje sam se dogovorio sa Nolitom. Stvaran, moj broj strana, iznosi 450. Zasad. Važno je ipak da ne pređem 600, jer ne želim da remetim lepo uređene žanrove uvođenjem novela od 350 strana u literaturu. Svakog dana Ljiljana (piščeva supruga, prim. aut.) sa sve sumornijim licem odlazi do mene, naginje mi se preko ramene i pita: ima li kakve nade? Ili samo ćuti i tužno gleda u broj strana. U poslednje vreme sam, da je ne bih potresao, počeo da falsifikujem paginaciju, i da brojeve pišem unatrag (redom, neki smisao se mora zadržati!). Tako sam sad stvarno na 200. stranici, iako ih realno ima 450. To je potrebno bilo zbog Ljiljaninih atakiranih nerava, a i zbog toga što uvek imam osećanje kako sam malo toga natrtljao.

Uzgred, sada je 6 ujutru. Spavam jedva pet sati, jedino što povremeno radim u bašti i negujem svoje ruže, i ostalo cveće. Pišem po 16-18 sati dnevno. Kao Davičo. Pa i gore, ako je to moguće, od njega. (Oprosti za zapete, Crnjanski me je sasvim pokvario. To primećuje i Ljiljana, koja mi rediguje rukopis).“

(Odgovor Danila Kiša: „Sada sam u Nolitu video tvoje ‘kratke priče’. Zajebo si me krvavo! Moraću da čitam 500 strana! To je ipak manje od 700. Tvoj Kiss“)

Borislav Pekić

ERNEST HEMINGVEJ

„Kada radim na knjizi ili priči, pišem svakog jutra sa prvim svetlom. Tada nema nikoga da me ometa i sveže je, pa se ugreješ tokom pisanja. Čitaš šta si prethodno napisao i, pošto uvek staneš kada znaš šta će sledeće da se desi, nastavljaš odatle. Počneš u 6 i pišeš do, recimo, podneva, ili možeš završiti i pre toga.“

ČARLS DIKENS

Ustajao je u 7, doručkovao u 8, u radnu sobu odlazio do 9. Tamo je ostajao do 14 časova, kada je ručao sa porodicom kojima je, prema svedočenjima, izgledao kao u transu, jedući mehanički i obično bez progovorene reči. Nakon ručka odlazio je u trosatnu šetnju Londonom ili okolnim seocima, tokom koje je nastavljao da razmišlja o priči koju razvija. U 18 je večerao, nakon čega je provodio vreme sa porodicom i prijateljima. Na počinak je odlazio u ponoć.

KURT VONEGAT

„Budim se u 5:30, radim do 8, doručkujem, nastavljam da radim do 10, nakon toga prošetam po gradu, obavim šta imam, odem do obližnjeg gradskog bazena koji je uglavnom prazan, isplivam sat i po, vratim se kući do 11:45, pročitam poštu, ručam u podne. Popodne držim nastavu, pa sam ili na predavanjima ili se bavim pripremom časova. Kada se vratim kući, oko 17:30, otupljujem svoj zvonki intelekt nekolicinom čaša viskija sa vodom, potom spremim večeru, čitam i slušam džez, i zaspim do 22. Stalno radim sklekove i čučnjeve i osećam kako postajem gibak i vižljast, ali možda se varam.“

STIVEN KING

„Ujutru popijem čašu vode ili šolju čaja. Postoji određeno vreme kada sednem da pišem od 8 do 8:30. Spremim svoje vitaminske tablete i muziku, sednem u istu fotelju, za sto gde su papiri uvek sređeni na isti način. Kada radim, radim svaki dan, i vikendom tri, četiri sata. Trudim se da dođem do šest napisanih strana, i trudim se da ih što je više moguće potrefim iz prve. Ako rukopis ima, recimo, 360 strana, to je faktički dva meseca posla, ali pod pretpostavkom da sve prođe dobro.“

MAJA ANĐELOU

„Obično ustajem oko 5:30 i do šest pijem kafu sa mužem. On odlazi na posao u pola sedam, a ja odlazim na svoj iznajmljujem hotelsku sobu u kojoj radim, malu, lakonsku sobu u kojoj držim rečnik, Bibliju, špil karata, ukrštenice i flašu šerija. Tamo dođem oko 7, i radim do 14. Ako mi posao ide loše, ostanem do 12:30. Ako napreduje dobro, ostanem i duže. Kada dođem kući u 14, pročitam ono što sam tog dana napisala, i onda o tome više ne razmišljam. Kod kuće se istuširam i spremim večeru, kako ne bi bila potpuno oduzeta radom kada suprug dođe sa posla. Posle večere mu ponekad pročitam ono što sam tog dana napisala, jer je dobro čuti tekst naglas. Ponekad u rečima čujem disonancu, što onda ispravljam narednog jutra.“

Maja Anđelou (Maya Angelou)

VISTAN HJU ODN

„Kod inteligentnog čoveka, rutina je znak ambicije“, zapisao je Odn 1958. Ovaj pesnik, jedan od najznačajnijih u XX veku, bio je opsednut tačnošću i živeo je po izuzetno preciznom dnevnom rasporedu. Jedan njegov gost je primetio: „Uvek je proveravao sat, iznova i iznova. Jelo, piće, pisanje, kupovina, ukrštenice, čak i dolazak poštara ujutru sve je bilo u minut isplanirano“. Odn se budio u 6, spremao sebi kafu i kretao sa radom čim je završio jednu turu ukrštenica. Mozak mu je bio najoštriji između 7 i 11:30. Nije bio naklonjen noćobdijama; rekao je da „samo Hitleri sveta rade noću to ne radi nijedan pošten umetnik“. Odn je nastavljao pisanje nakon ručka, sve do predvečerja. U tačno 18:30 spremao je sebi i eventualnim gostima nekoliko snažnih votka martinija. U krevet nikada nije odlazio posle jedanaest uveče, a što je bio stariji, čak i pre deset.

ONORE DE BALZAK

Balzakov tempo pisanja bio je verovatno najbrutalniji u istoriji književnosti: lagana večera u 18 časova, potom spavanje i buđenje u jedan ujutru. Pisao je sedam sati bez prestanka. U 8 ujutru je dopuštao sebi dremku od sat i po. Pisanje je nastavljao u 9:30, sve do 16, ispijajući ponekad i do pedeset šolja kafe dnevno! U 16 je završavao pisanje, odlazio u šetnju, kupao se i primao goste.

Strana sa Balzakovim tekstom i autorskim ispravkama

* * *

Iz ovog pregleda meni najzanimljivijih primera, koji ni u kom slučaju nije kompletan (pored Gugle pretrage, dobar izvor zainteresovanim čitaocima može biti i Daily Rituals: How Artists Work, Mason Currey, New York 2013) može se izvući nekoliko poenti:

1) Autori uglavnom ne pišu više od 5-7 sati dnevno, mada postoje ekstremi. Kao i kod fizičke aktivnosti, stalno treniranje, odnosno stalno pisanje, može biti kontraproduktivno, jer je i kreativnim sokovima, kao i mišićima, potrebno vreme da se regenerišu.

2) Koliko god da su pisali, autori i autorke su uvek imali čvrst raspored kojeg su se relativno često držali. Rasporedi pisanja su različiti i prilagođeni ličnosti, profesiji i obavezama, ali su uvek postojali! Kao i svaki drugi rad ili zanat, pisanje ne trpi preteranu opuštenost i impulsivnost.

3) Pisci i spisateljice obično su pisali ujutru, ali ne treba pretpostaviti da je to jedini pravi način, ma šta Odn mislio o tome. Pored Bukovskog, i Ivo Andrić je prezirao jutarnji rad: „Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog, bližnjeg životinjskom nego ljudskom životu. Čovek koji mora da legne sa mrakom, a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unazađen i nesrećan stvor. I kad god sam, ma s kog razloga i sam morao tako da živim, osecao sam se kao bolesnik, osuđenik, nesrećnik“ (izjava prekopirana sa Interneta, fabrike lažnih citata; ukoliko Andrić nije ovo rekao, izvinjavam se, ali želeli bismo da jeste).

4) Dobar deo autora su u dnevni raspored uključivali i dozu fizičke aktivnosti, od odlaska u kladionicu do Murakamijevog olimpijskog režima. Niče je jednom prilikom rekao da se po tekstu može videti da li je pisan sedeći ili i šetnji, odnosno da li je umrtvljen i dosadan, ili energičan i eksplozivan. Ukoliko niste obožavalac fiskulture, uvek vam ostaje Balzakov doping džakom kafeina dnevno.

5) Svi autori i autorke su imali vremena za porodicu i prijatelje, ma koliko naporan njihov tempo pisanja bio.

Podelite post