KРАТКА СЛОВА Ен Карсон – кратко слово о причању

Categories КритикеPosted on

Вешто написана збирка поезије, фрагмената, забелешки, лирских есеја и песама у прози, са садржајем који се простире од свакодневних животних тема до висококњижевних разматрања

Поделите пост

Пише: Снежана Николић

У свакој причи коју казујем наиђе тренутак од ког не видим даље. Мрзим тај тренутак. Управо зато приповедаче и називају слепим – поруга.
(„Кратко слово о homo sapiensu“)

Ен Карсон је канадска песникиња, есејиста и преводилац. Добитница је више престижних награда и прва је жена којој је додељено једно од најзначајнијих песничких признања за поезију писану на енглеском језику – Награда „Т. С. Елиот“, за књигу Лепота мужа која је у Србији преведена и објављена 2015. године у издању Културног центра. Пре тога, поезију Ен Карсон могли смо читати у Антологији канадске поезије коју је приредио Драгослав Андрић, а последња њена књига објављена у Србији јесте Кратка слова, и њу је превео Ален Бешић.

Поезију Ен Карсон сам први пут читала управо у поменутој Антологији, али подробније тек у књизи Лепота мужа. Једна од првих помисли, која ме је на крају и убедила у то колико је важно читати Ен Карсон, била је – напокон имам у рукама књигу љубавне поезије коју могу целу да ишчитам, без мучнине услед продора патетике и стопут прежваканог романтизма; књигу која свакако успева да помери хоризонт очекивања на једном од најризичнијих тематских поља за песнике.То искуство читања ме је наравно одвело и до књиге поезије Кратка слова, издате 2018. године.

Ово је збирка фрагмената, лирских забелешки, кратких песама у прози које су тематски врло разнолике и одају утисак да су настајале у ходу и да немају прецизно утврђену структуру. Оне говоре о надањима, о гејшама, о Гертруди Стајн, о разочарању у музици, о томе где путовати, о становању, о аутизму, о важном и неважном, о Ван Гогу, о Силвији Плат, о вечери код оца, о хедонизму, о орхидејама итд.

Поред те примећене разноврсности у тематици, чини се такође да су оне, пре свега, песникињин покушај да исприча причу, али водећи се оним „другим“ што „причу подстиче“, како и сама каже у „Уводу“, у једном од својих „дијалога“ са Аристотелом. У том смислу, њене песме су заправо скице за приче, њене песме су покушај причања о оном што подстиче причу. Ту недовољност/недовршеност одлично је сугерисала на почетку песме „Кратко слово о томе где путовати“ стихом: „Отпутовала сам до једне развалине“. Ен Карсон не занимају саме чињенице, њу занима оно што је довело до чињеница, до приче, до историје; њу занима онај неискоришћени потенцијал приче у којој „нема отровних змајева“ и који не доводи само причање до врхунца, али га зато ослобађа.

Великим делом, због тога, док читате Ен Карсон, чини вам се да заиста учествујете у новој/аутентичној атмосфери проистеклој из њеног „искошеног погледа“ према стварности, књижевности, језику, истини и лепоти, иако сте истовремено свесни и тога колико је мање-више „све већ написано/речено“.

Такође, ове песме карактерише и то што умногоме личе и на мале есеје, а што се још више да уочити у књизи Лепота мужа; то су мини расправе на одређене теме, дијалози са филозофима и писцима, приче о неким, наизглед обичним, догађајима или тек тренуцима из њиховог живота. С тим у вези, песме су богате алузијама из књижевности, уметности уопштено, проткане су идејама из разних митова, историје, Библије, и као што је напоменуо и преводилац ове књиге, Ален Бешић, поезија ове песникиње захтева знање и посвећеност читаоца.

Оно због чега је Ен Карсон још упечатљива јесте свакако поигравање језиком, дискурсима, посебно на семантичком плану где испитује значењски потенцијал речи, користећи га и у иронијском кључу, а са формалног аспекта непрестано изненађује међужанровским структурама у којима се, на динамичан начин, често са ефектним обртима, развија „песма-прича“ која је сликовита, без херметичности на онај устаљени начин, али свакако захтевна због присутне интертекстуалности.

Читајући Ен Карсон, стиче се утисак да постоји нека врста лакоће у начину на који она користи, обликује материјал из стварности и уметности; неке од песама су као говор у једном даху о одређеној теми, без сувишног, или без речи које се олако могу заменити другим речима. Она успева у тексту да кореспондира са „класичним“ мотивима, а да не умањи његову актуелност; и успева да пише о свакодневном, а да песму не претвори у средњошколски састав са ефектним крајем. И управо то комбиновање различитих стилова, та стална игра поезије и филозофије, поезије и прозе, стварности и књижевности, стварности и мита, чини њену поезију бескрајно живом и заводљивом.

Због свега наведеног, чини ми се да њене књиге треба да буду неизоставна литература једног песника, као и сваког читаоца књижевности.

КРАТКА СЛОВА
Ен Карсон
Превео са енглеског: Ален Бешић
Повеља, 2018




Поделите пост