Креативно писање и ментално здравље

Categories КолумнеPosted on

Пише: Милош Јоцић

Један од најчешћих стереотипа о уметности је тај да су уметници и уметнице скоро увек луди, или на ивици лудила. Већ неколико векова постоји уверење – заправо митска аура – уметничког стваралаштва као нечега чему се посвећују искључиво они који пате од депресије, анксиозности, опсесивних симтпома, нервозе, поремећаја личности; укратко, лудила. Занимљиво би било истражити када се оваква представа први пут јавила; према изворима који су ми при руци, Ђорђо Вазари, шеснаестовековни архитекта и историчар уметности, пре пола миленијума писао је да су млади италијански уметници тог доба испољавали „одређене елементе необузданости и лудила“. Колико је то било до песника, а колико до тога да се буде in са тадашњим барокним токовима, који су налагали поетику мрачног, ирационалног и неочекиваног, можемо нагађати. Није само ТикТок измислио peer pressure, и нису Редит и Тумблр очигледно измислили моду глорификовања „депре“!

Није ми циљ да се бавим раскантавањем мита о лудим песницима, већ да скренем пажњу на другу ствар: како писање, заправо, може бити одлично за ментално здравље. Не бих да се осврћем на анегдоталне доказе из сопственог искуства полазника, а потом и асистента и ко-организатора курсева креативног писања на ФФУНС и новосадским средњим школама, па бих стога скренуо пажњу на оно што су потврдила истраживања много способнијих научника од мене.

На почетку бих издвојио студију Алберта Ротенберга (Albert Rothenberg), америчког психијатра, управника Јејлског психијатријског института, као и харвардског Института за проучавање креативности, објављену под именом Креативност и лудило (2010, Clio, пр. Бранка Робертсон и Зорица Јовичић). Један од резултата овог вишегодишњег истраживања које се бавило психолошким особинама креативности, и које је обухватило десетине америчких писаца, сценариста, уметника, научника, Нобелових и Пулицерових лауреата, цитирамо на почетку сваког курса креативног писања прозе. Како је Ротенбергово истраживање показало, проценат „лудака“ или особа са емотивно-менталним поремећајима међу креативним људима није ништа већи него што је у остатку популације. Креативни људи тако нису ништа импулсивнији, интровертнији, депресивнији итд. од осталих људи. (Истраживање чак показује да креативни људи нису у просеку ни нарочито интелигентнији од остатка друштва, што ми лично даје утеху). Само је једна карактеристика личности апсолутно изражена код свих креативних људи: МОТИВАЦИЈА. За писање дакле не морате бити алкохоличар, поремећеник, или са једним увом мање. Довољно је само да имате унутрашњи нагон који ће вас инспирисати да, релативно редовно, узмете оловку или тастуру у руке.

Један други савремени психолог, Михаљ Чиксентмихаљи (Mihaly Csikszentmihalyi), кратко се бавио позитивним менталним учинком писања. Најпознатија књига Чиксентмихаљија, бившег шефа Одсека за психологију Универзитета у Чикагу, је Toк (Flow; 2017, Федон; пр. Вера Варади). Условно говорећи у питању је књига самопомоћи, али једна од књига самопомоћи која је заиста писана од стране врхунског психолога, и која свакодневним нашим проблемима и емотивним изазовима прилази са стручношћу и конструктивним захтевима према читаоцу, за разлику од продаваца магле који у својим селфхелп делима нуде лака решења која су на ивици мистике и шаманства и која не захтевају личну интроспекцију, труд и критички поглед на душевну машинерију испод наше хаубе.

Аутор Тока препоручује вежбање креативне употребе језика: за почетак, читање поезије, тј. њеног кондензованог и трансформативног језика, пред спавање, макар и једног стиха; потом писање сопствених песама или прича. Чиксентмихаљи запажа да је креативно писање у данашњем приватном животу скоро потпуно занемарено. Гомиле СМС-ова које дневно пишемо нису „креативно“ писање, већ писање ради пуког преношења информације. Креативно писање је нпр. писање писама, у којима нисмо могли да се ослањамо на 🙂 и 🙁 као калупе својих расположења, ставова и осећања, већ смо морали да их артикулишемо сопственим речима. То је и разлог зашто се писма и разгледнице чувају, и зашто и данас често објављујемо антологије највећих љубавних писама, а зашто сутра нико неће објавити антологију наших вибер порука, осим можда као нехотичних и ефемерних вицева.

Чиксентмихаљи тако препоручује писање сваке вечери, нарочито поезије везаног стиха: писање пружа уму дисциплиновано средство изражавања, разумевање личног исксутва, и таква комуникација са самим собом (колико пута дневно уопште комуницирамо са самим собом? или годишње?) уноси ред у сопствена осећања. Из личног искуства, писање једног или два хаикуа је довољно за мали рестарт и отчепљење менталних пора; писање сонета или хексаметара је такође сјајно разгибавање слично попуњавању судокуа или укрштенице.

На крају, антрополог и економски мислилац Дејвид Грејбер (David Graeber), предавач на Лондонској школи економије, такође прича о душевним бенифитима писања. У књизи Небулозни послови (Bullshit Jobs: A Theory; 2020, Геопоетика; пр. Луси Стивенс), Грејбер говори о једној новој врсти запослења у касном двадесетом веку: о пословима који су добро плаћени, са одличним условима рада, али који су у тој мери мозгоиспирајући, сувишни, бесмислени и непродуктивни да код људи изазивају чак више стреса и анксиозности него у случају напорних, лоше плаћених послова.

Због компликованих друштвених, цивилизацијских и теолошких разлога, људи вреднују себе и друге кроз рад; ако се бавимо нечим што нема поенту или сврху, и себе сматрамо беспотребнима, а своје животе лишеним циља. Сетимо се Записа из мртвог дома Достојевског (или сведочења са Голог отока): затвореницима није толико тешко падао сам физички рад, већ то што је такав рад био бесмислен, јер се састојао од бесконачног преношења камења са једне стране поља на другу, или од ископавања и закопавања рупа. Лакше би затвореници у гулагу подносили зулум, како из личног искуства говори Достојевски, када би макар знали да граде пут или амбар, уместо да физикалишу само како би били и психолошки мучени испразношћу посла.

У неколико стотина сведочења о таквим усраним пословима, Грејбер је приметио да је велики број на тај начин заробљених људи утеху нашло у креативном писању. Као једини лек за посао који им је умртвљавао ум и убијао расположење, самопоуздање и амбиције, људи су се окретали писању песама, драма или прича. Према њиховом сведочењу, то није био само вентил за смањење фрустрација, него значајан лични подухват где су научили да поново упознају себе (звучи патетично, али њима није било) и да престану да своју личност дефинишу искључиво својом апсурдном и бесциљном административном титулом у оквиру безличног предузећа које их је запошљавало.

За крај бих оставио свој коментар. Многи ће оправдано рећи да ова сведочења звуче лепо, али идеализовано, и да је креативно писање понекад подједнако стресно као и све остало. Новинари су притиснути роковима за текстове, као и научни истраживачи; млади писци су под стресом да напишу што бољи рукопис који ће им донети уговор о објављивању; они писци који живе од писања су под притиском редовног објављивања; студенти су под оптерећењем писања што бољих семинарских радова. Чак и кад пишемо за себе, нервирамо се јер нам реченице звуче лоше или јер не можемо да нађемо праву риму.

Све то је на месту; и сам тренутно осећам стрес јер сам јутро провео пишући овај текст а не дотерујући дисертацију. Пошто имам још мало времена док ми ментор не закуца на врата и завеже ме за радијатор ethernet каблом, желим да истакнем да сам овде говорио, као и сами аутори које сам навео (тачније, последња двојица) пре свега о аматерском, терапеутском, хоби писању, а не професионалном писаном стваралаштву.

Аматерство и хобији полако постају изгубљена вештина; односно, изгубљена вештина постаје бављење нечим јер вас то лично испуњава, а не зато што у томе морате постати мајстор или зато што ће вам можда донети славу или финансијски успех. Чак и у личним занимацијама постајемо такмичарски настројени и оријентисани ка успеху (из чега год се он састојао), а не према самом чину који нас чини срећним. Можете уживати у пецању а да не уловите ниједну рибу; можете уживати у Лолу, Доти или ЦС-у а да чамите у доњем Силверу; можете се бавити аматерском ауто-рестаурацијом а да за циљ немате ангажовање у Мерцедесовом Ф1 тиму; можете уживати у свирању гитаре а да никада не засвирате у бенду.

Исто тако, нема ничег лошег у писању само за себе, у интимном фолдеру или у својој свесци, неоптерећени конкурсима, фестивалима, лајковима – што услед страшне лакоће објављивања на друшвеним мрежама, блоговима и сајтовима постаје све ређе. Писање је увек и пре свега интимни чин. Хемингвеј није рекао да се пише тако што „седнемо и пишемо оно што ће се можда највише свидети жирију на регионалном фестивалу поезије“, већ тако што „седнемо и крваримо“. Писање за себе је чак и веома корисно за списатељски развој, јер ће вас истренирати да будете аутентичнији, искренији и оригиналнији, јер се при писању нећете освртати на подсвесно угађање интернет-публици. Као што рече један писац који је такође писао пре свега за себе: „Моје ствари не могу постати популарне. Оне нису написане за масу него за појединце који желе и траже нешто слично, и који су слично усмерени“ (Јохан Вофганг вон Гете, из Јохан Петер Екерман: Разговори са Гетеом).

Поделите пост