Пише: Сузана Ковачевић
Првенац песникиње Маје Михајловић (1985, Бања Лука), збирка Бродови, богови и мали пожари у рукама (2022, Имприматур) представља једно наизглед лагано летње, вечерње штиво које, када се у њега урони, има много тога да понуди. Свакако сматрам да је ова збирка и преко потребна оку осетљивом на лепу реч, уз времена у којима обитавамо. Читајући можемо закључити да је збирка настајала за време објаве пандемије и првих карантинских, пандемијских пролећних дана, онда када смо били осуђени на (проклети и проклето наметнути) рад на себи, на урањање у селф, у дубине од којих смо бежали заокупљени обавезама.
Песникиња је поклањајући нам поезију која комуницира са својом савременом публиком, али и пружа олакшање оном који пише, писала у интимном тону, некада као да се самој себи обраћа. Збирка подсећа на емотивну исповест. Песмама је оправдана сврха писања, то је једно „сплеткарење са сопственом душом“, исповест осамљеног и усамљеног човека који пише да би остао луцидан. Песме су ту да не оставе читаоца равнодушним. Ту су да помере, да наљуте или погоде право у срж.
Ауторка је дала поезију која је ту за сваког, просечног читаоца који води дневне битке. Њена поезија је лагана, лако читљива, некад на ивици патетике, али без пада у исту, често тужна и мрачна, али са игром која води ка светлу. Иако се играла речима, конструкције су „лако сварљиве“, попут бујице која надире, без поштовања правила писања. Све песме су ослобођене правила тока мисли и реченице. То је књига која може бити уточиште за оне који тумарају новом нормалом.
Подељена у неколико пажљиво осмишљених целина („Бродови, богови и мали пожари у нама“, „Џемпер за срце“, „Кад дођеш рећи ћу ти све“ и „Непослана писма“) збирка се такла широког спектра тема, распон ауторкиних интересовања је широк, од граница – личних и географских, раздвојености, преко љубави – посебно оне неузвраћене, забрањене или неостварене (о срећном крају се свакако и не пише) уз коју се заједно са тугом и патњом уз пећи логора Дахау, долази до религије, љубави према Богу и боговима, обективном и субјективним, тражењу божанског у људима и стварима. Песникиња је успешно користила историју, бол и патњу узроковану ратом који је погодио ове просторе, уз сву снагу која је из тог народа произашла да помогне и себи и осталим савременим душама које бију своје битке јаче од Видовданског боја, великог рата и косовског принципа. Можемо веровати да је користила општа места да би се додатно приближила просечном читаоцу.
Њена поезија је искрена, храбра; она је створена да боли, како читаоца тако и њу која пише. Већ на самом почетку ауторка нам говори да ће нас оголити уз нагост своје душе, без претераног увијања ствари, када каже:
да нас је раздвојило нешто трагично и велико,
да је између нас стала вјера или ратови или бар мора и глад
умјесто те обичне, те просте и немогуће покорне чињенице
да ме не волиш
Иако лагане, песме не беже у баналност, она стиховима даје вољу и показује снагу и борбу за опстанак која уз ламент над животом тражи утеху у било чеу што одише топлином. Песме представљају покушај субјекта да узме живот у своје руке и да поред осећања напуштености и туге настави живот даље, свесно вечности љубави која ће заувек остати неостварена.
Песникиња кроз речи даје и своје ставове о друштву, светском поретку и политици не бежећи од адресирања неправде на коју не остаје имуна. Она показује и жељу за помирењем међу људима и нашим завађеним народима који су заборавили на то колико су некада били једнаки и братски. Њене реченице су брзе и иако личе на нагомилане мисли без јасних одвајања, то су ипак целине које можемо сами одвајати, уз прећутно менторство песникиње која је присутна кроз читаву збирку, као аутор наратор и субјект сопствене историје. Песме су целине које су у сталном покрету, на трен су ту да ломе и боле, а затим теше и не замарају.
БРОДОВИ, БОГОВИ И МАЛИ ПОЖАРИ У РУКАМА
Маја Михајловић
Имприматур, 2022.
121 стр.
Избор из збирке:
по законима
ноћ растварам у маглу
или је скупља збијам у нешто чврсто
нешто непробојно као правда као љубав
себе растварам под топлом водом обично ујутро
скупљам се нешто теже
све се мора намјестити по законима физике хемије
биологије
земља се мор окретати магловита непробојна
све мора по законима
а закони су тешки кад их урезујеш у столове пергамент
унапријед урезујеш кожу још нескинуту неосушену
неспремну за употребу читање слова наредбе
али све треба радити на вријеме и прије времена
унапријед имати спремно
дочекати ноћ слободних прстију
растворити је у маглу
или скупити је у нешто чврсто непробојно
добро као љубав
очврснути ноћ
и сопствену кичму
