Меша Селимовић о својој списатељској блокади и несигурности

Categories КолумнеPosted on

Пише: Меша Селимовић

(…) На другој години студија послао сам неке од својих записа Живку Милићевићу, уреднику Политике. Он ми је све то вратио, с објашњењем да то није за Политику. Милићевић је сигурно био у праву, јер су ти записи, или приче, вероватно били слаби и неупотребљиви.

Али је тo одбијање за мене било пресудно, поражавајуће, не зато што ми радови нису објављени, већ што сам изгубио сигурност и веру — и у себе, и у свој смисао за писање, и у прихватљивост теме која ме је интересовала изнад свега. Уместо да све мирније примим, да објасним себи како то, можда, не одговара дневном листу, или да облик који сам изабрао није добар, или да морам још да дотерујем своје писање, ја сам тада, 1932. године, потпуно престао да пишем, и прво што сам после тога написао, репортажу о злочинима есесоваца на Мајевици, било је тек за време рата, 1944. године, а 1945. сам објавио прву приповетку „Пјесма у олуји“, у београдском часопису Наша књижевност.

Та обесхрабреност, та уплашеност, та клонулост због туђег суда, то неверовање у себе, остали су у мени целог живота, све до данас. Зато сам почео касно да пишем, зато сам несигуран у оно што радим, зато сваком послу прилазим као почетник, зато ми се чини да сваки задатак надраста моје снаге.

Када сам 1959. склопио уговор са издавачком кућом Свјетлост у Сарајеву о штампању свог првог романа Тишине, тражио сам да с у уговор унесе клаузула која ме обавезује да роман предам издавачу до одређеног датума, иначе сам обавезан да плаћам казну од пет хиљада динара за сваки дан после уговореног рока. Издавач није хтео да пристане на тако чудан захтев, али ја сам био упоран, и уговор је тако потписан. Никоме нисам објашњавао своју муку да бих, без неке изузетне присиле, продужавао писање романа до судњег дана. Мада је потписан уговор с таквом санкцијом, издавач Владо Кнор, директор Свјетлости, није намеравао и да га примени. Срећа што ми то није рекао пре него што сам рукопис предао, а предао сам га на време! Када је мој први роман изашао из штампе, имао сам педесет и једну годину! Нико није знао колико сам страхова победио у себи док сам се усудио да изађем пред читаоце. Тај мој грч осећа се у стилу и композицији романа, који је остао стегнут, неразвезан, неослобођен, недоречен. Доцније сам писао лакше, али се никад нисам ослободио страха од туђег суда. Зато се највише дивим писцима који кажу да их се не тиче мишљење критике. (…)

Извор: Телеобјектив, 1974 (via Yugopapir)

Поделите пост