O плодотворном читању: како читају писци?

Categories КолумнеPosted on

Приредио и пише: Милош Јоцић

Маштовито читање је наличје доброг писања. Не постоји писац који истовремено није и надарени читалац. Када кажемо „надарени читалац“, не мислимо само на количину прочитаних књига (иако има нечега и у томе), него и на начин читања. За добре ствараоце, читање није пуко анестезирање и убијање времена; они књиге читају креативно, делатно, водећи дијалог са њима, задржавајући податке и промишљајући их, па чак и маштовито их надопуњујући – као што је то био случај са једним учеником Владимира Набокова о којем смо писали.

Не питајте генијалне писце да вам препричају књигу коју су управо прочитали, јер ће вам уместо тачног сажетка изложити меланж сећања, дигресија и сопствених интервенција. Бројна су велика књижевна дела настајала управо из таквих плодотворних ишчитавања. Ко зна колико је људи прочитало Мемоаре Симеона Пишчевића (написани 1784, први пут објављени 1884, реиздати 1963) док Милош Црњански у њима није видео роман Сеобе (1929), као што је Микеланђело у аморфној стени мермера видео свог Давида; стотине хиљада Европљана су у првим деценијама 19. прочитали новински извештај о двоструком убици, песнику и лудаку Пјер-Франсои Леснеру (Pierre François Lacenaire), али само је Достојевски у тој причи препознао нешто што ће потом развити у Злочин и казну (Преступление и наказание, 1866); вероватно нико осим професионалних изучаваоца француске књижевности није чуо за Едуара Дижардена (Édouard Dujardin, 1861–1949), али у питању је стваралац у чијој је непопуларној, за неке и бизарној техници писања унутрашњег монолога, Џејмс Џојс пронашао надахнуће за своје чувене романе „тока свести“.

Извор: Unsplash

Наредни пасуси су одломак из изузетне књиге Писац и прича: Стваралачка биографија Иве Андрића (2012, Академска књига) Жанете Ђукић Перишић. Ауторка је у поглављу „Андрић као читалац“ пажњу посветила Андрићевом креативном читању, односно његовим коментарима и запажањима које је записивао на маргинама књига које је читао. Такве су сирове и интимне забелешке често упечатљивије него Андрићеви саморефлексивни есеји говорили о пишчевим занатским начелима писања.

* * *

Андрић је користио сваку прилику да, сусрећући се са туђим производом духа, са књижевним делом, пре свега, остави забелешку о своме утиску или лапидарни критички осврт. О томе сведоче његове многобројне свеске у које је уписивао не само цитате (на десетак светских језика), већ и коментаре о вредности дела, о карактеристикама уметничких поступака писаца чија дела разматра. Умео је да често, на белинама књига, уписује читаве мале поетичке медаљоне, анализе књижевних проседеа, сопствена искуства на књижевном пољу, као и неку врсту савета писцима, попут оних који су доцније објављивани под заједничким насловом „За писца“. Кратке анализе књижевних поступака, маркирање евидентних погрешака на плану логике, у архитектоници, композицији, језичком или стилском капацитету дела или пак одобравања и похвале добрих решења крију се на маргинама многих књига у његовој личној библиотеци у садашњем Спомен-музеју Иве Андрића, у стану у којем је живео после венчања са Милицом Бабић, на садашњем Андрићевом вренцу бр. 2.

Пажљиво и с оловком у руци читајући, на пример, роман Ериха Коша Il tifo, објављен у Новом Саду 1958. године, Андрић као да води мали, виртуелни дијалог са писцем, па на последњој страници, под редним бројевима, међу осталим, записује златно правило сопствене поетике:

„2) Ви узимате сувише места за себе, за оно што Вас мучи и занима, а не остављате читаоцу готово ништа друго до право да Вас чита и слуша. То је мало. Треба и њега заинтересовати у ‘предузећу’, дати и њему његову ‘шансу’ и пуну илузију да је његов интерес у питању (res tua agitur), иначе Вас неће пратити. Све то, наравно, не свесно и плански.“

На залисту, Андрић уписује и подвлачи број странице 136. и бележи:

„Претерано објашњавање казано овако непрегледно. Не можете Ви све знати и нисте дужни да кажете читаоцу.“

На унутрашњој страни корица записане су, међу осталима, и речи:

„Пишући, човек треба да је строг а и великодушан да уме казати, али и прећутати и изоставити податак који ‘не иде’ и не уклапа се. То је знак да га треба одбацити.“

У четворотомном издању Гогољевих писама, Андрић често садржај писама повезује са актуелним тренутком, указујући на везе са одређеним личностима. Тако, на страници 62. другог тома, обележава пасус Гогољевог писма из Венеције, у којем описује костиме у некаквом италијанском комаду, назначавајући на залисту себи подсетник: „За Лепо“. Јасно је да писац мисли да би тај податак био користан његовој жени Милици Бабић, којој је наденуо име „Лепо“ и која је била костимограф у београдском Народном позоришту.

Исто тако пажљиво, Андрић је, на пример, читао и збирку прича Извидница Михаила Лалића из 1948. године. Осим других коментара, посебно ми се чини занимљивим онај на 122. страници:

„Зар се овако прави реченица? Ово је први бачени нацрт реченице; после тога требало је два или три пута мењати је. Он назива четнике издајничка банда. Боље их је тако приказати да читалац сам ускликне: Ово је издајничка банда. А Лалић често антиципира, иако не би требало, јер он добро слика и само треба да још коју реалист. црту дода, и читалац ће казати оно што треба сам.“

(Жанета Шукић Перишић, Писац и прича: Стваралачка биографија Иве Андрића)

* * *

Неколико завршних коментара о креативном читању & писању:

1) Најбољи букмаркер је оловка. Чак и у случају да само подвлачите текст, без исписивања коментара и критика на маргинама, упознаваћете дело на квантном нивоу, где се могу открити идеје и стилски потези које само око никада не би уочило без графомоторичке асистенције писала. Брзинско и површно читање не доноси ништа осим ефемерног лупања рецки на Goodreads reading challenge-има; исто важи и за стратегије брзог читања које укључују бламирајуће технике попут дијагоналног читања, прескакања опширних описа или убрзавања аудио-књига. Постоји лепота и дисциплина у спором читању. Не мора се свака књига прочитати до краја и нисмо у обавези да поклањамо време стварима које нас не пале, али читање чак и незанимљивих и неспретних књига постаје узбудљиво са маркером у руци – јер тада постајете саучесник у тексту, а књига коју држите open source који у сопственом умном простору можете обликовати на који год начин пожелите.

Извор: Pixabay

2) Иза ових Андрићевих цитата налази се једно од темељних правила добре прозе: слаби писци описују, добри дочаравају. Многи су ствараоци, критичари, стилисти и ментори креативног писања говорили су о опасностима придева, прилога и осталих штетних стилских пречица. Овим Андрићевим записима слична су стога размишљања и других аутора, као на пример Чака Палахњука, писца Борилачког клуба (Chuck Palahniuk, Fight Club, 1996), који је то овако објаснио: немојте користити речи попут „поспано“, „тужно“ или „узбуђено“, већ дозволите читаоцу да, уз помоћ ширег скупа трагова, сам докучи да ли је јунак поспан или тужан. Или, као што је један други аутор рекао: „Писац користи не своју, него читаочеву имагинацију, коју списатељским марифетлуцима усмерава у жељеном правцу и присиљава је да читаоцу саопшти оно што је он хтео“ (Светислав Басара, Андрићева лествица ужаса; 2016).

Поделите пост