Пре свега треба поменути водећу представницу савремене словачке прозе Етелу Фаркашову, којој је на српском језику до сада изашло више књига – романи Сценарио, Часови летења и Догодило се, кратка проза Кафа са Бахом, Чај са Шопенхауером и збирка песама Лишће на ветру а која подједнако плени и као песникиња, есејисткиња, критичарка, али и филозоф. У прози се фокусира на тему суптилне женске психе, породице и генерацијских односа, првенствено на однос мајке и ћерке неретко кроз призму болести, немоћи и умирања. Док у роману Сценарио приказује сопствено старење, у роману Догодило се пише о умирању мајке коју негује ћерка а у Спашавању света по Г. приказује мајчино старање о душевно болесној ћерки.
Иако је превода Етелиног дела релативно доста, српском је читаоцу доступан фрагменат њеног обимног дела и то је штета. Ту пре свега мислимо на стручну монографију Теорија спознаје и есејистичке књиге Живот као разговор, Етиде о болу и други есеји и бројне друге у којима са епистемолошког аспекта сагледава широки спектар међуљудских односа и феномена, акутних проблема савременог појединца и друштва, али и ужа теоријска питања попут односа филозофије и уметности.
Тиху хроничарку Европе, Ирену Брежну из Базела која пише на немачком, Словаци сматрају својом ауторком. Често се бави темом људских права и отпора историјској амнезији, а с обзиром да је у егзилу од 1968. године, тема емиграције јој је веома блиска, тако да се у мањој или већој мери појављује у свим њеним делима: Псоријаза, моја љубав, Течни фетиш, аутобиографски роман На кокошјим крилима, Незахвална странкиња Запажања емигранткиње и књига ратних репортажа из Чеченије Вучице из Серноводска. До сада није превођена на српски.
У ред савремених словачких женских прозних класика, која такође још увек нема своју књигу на српском језику, спада Јана Јурањова која спада у ред представница феминистичког књижевног дискурса. Врло успешно руши традиционалне родне стереотипе и митове, те са дозом здраве ироније скида маске значајних словачких историјских личности и псеудоинтелигенције. Отворено се изражава о највећим проблемима новог миленијума детерминисаних пре свега полним трансгресијама, полемише са увреженим моралним ауторитетима. На српском језику је заступљена у антологијама Нова словачка драма и Црна боја радости, али и њене књиге заслужују превод: Зверињак, Мреже, Страдање маторог мачка, девојачки романи Само цура, Мехурићи, Бабета иде у свет и Вештице из Нове Бабе, као и драмски комади Чиније сребрне, посуде одличне, Тема Мајаковскиј и Саломе.
Генерацијски блиска претходници Беата Балогова, позната је као главна уредница највећег недељника СМЕ, тек недавно је написала први роман Корнеље. Препознат је као изузетно дело, које спаја елементе магијског реализма и дубоко укорењене породичне приче а у ком се преплићу судбине жена наслеђују име као симбол снаге и независости. Ова прича о моћи приповедања и преношења знања и вештина има снагу породичне саге о издржљивости женског духа и својевресна је историја приватног живота.
За разлику од ње Моника Компањикова је код нас позната и од раније по новели Бела места, а ових дана поново је актуелна захваљујући роману Пети брод, који не само да је награђен најпрестижнијом словачком књижевном наградом, већ је по њему снимљен и филм, такође успешан између осталог и на берлинском фестивалу. Моника је ауторка и других књига: Место за самоћу, На сутицању, за децу Дубокоморске приче, Где је Естер Н?, Крај света и шта је за њим, Капи на камењу и књиге популарне психологије Умеће блискости. Компањиковој проза плени вештином да о суровим појавама пише крхко, са снажним смислом за визуелни и поетичан детаљ.
Насловни колаж: Pixabay.com
