Владимир Набоков о Достојевском и Џојсовом „Уликсу“

Categories КолумнеPosted on

Пише: Владимир Набоков

Мој однос према Достојевском је чудан и тежак. У свим својим предавањима, књижевности прилазим са оне једине тачке која ме интересује – тачке уметничког трајања и индивидуалног генија.

Са те тачке гледишта, Достојевски није велики писац. Пре би се рекло да је осредњи писац – са повременим бљесцима изванредног хумора и, авај, пустопољинама књижевне досаде између њих. У Злочину и казни Раскољников из неког разлога убија стару зеленашицу и њену сестру. Рука правде, у лику упорног полицајца, полако се стеже око њега. На крају бива натеран на јавно признање, и кроз љубав једне племените проститутке приклања се духовној обнови, која 1866., када је књига написана, није изгледала тако банална као данас, када искусни читаоци нагињу помало циничном ставу према племенитим проституткама.

Мени је, међутим, тешко због тога што сви читаоци којима се обраћам ни издалека нису искусни. Добра трећина њих, чини ми се, не уочава разлику између праве књижевности и псеудокњижевности, па таквим читаоцима Достојевски може изгледати важнији и већи уметник од таквих трица, попут америчких историјских романа, или нечега по имену Одавде до вечности и сличних бесмилица.

Белешке за предавање о „Злочину и казни“, са записом Набокова о „моралној и уметничкој глупости“ романа

Ипак, надугачко ћу говорити о једном броју заиста великих уметника – и само са тих висина треба доносити суд о Достојевском. Сувише сам мало академски професор да бих предавао оно што не волим. Не могу да дочекам да раскринкам Достојевског. Свеједно, јасно ми је да ће они, који нису много прочитали, можда бити збуњени мојим системом вредновања.

[В. Набоков, Есеји: Гогољ, Достојевски, прев. Маја Врачевић, Београд 2006]

***

Уликс је сјајна и трајна структура, али је малчице прецењен од стране оних критичара које више занимају идеје, генералије и људски аспекти од самог уметничког дела. Посебно морам да се успротивим виђењу досадних лутања Леополда Блума, и свих оних мањих догодовштина у једном даблинском летњем дану, као блиске пародије на Одисеју, где трговац Блум игра улогу Одисеја или Уликса, човека – творца бројних изума, где Блумова браколомна жена представља чедну Пенелопу, док је Стивену Дедалусу намењена улога Телемаха. Очигледно је да постоји веома замагљен и уопштен хомеровски ехо у теми о лутањима, у Блумовом случају, што и наслов романа сугерише, као и да постоје бројне класичне алузије међу многим алузијама у књизи, али би било потпуно губљење времена тражити блиске паралеле у сваком лику, у сваком призору у књизи.

Нема ништа досадније од отегнуте и пригушене алегорије засноване на умногоме исцрпљеном миту; и након што се роман појавио у наставцима, Џојс је нагло избацио псеудохомеровске наслове својих поглавља, видевши ваљда шта су књишки и псеудокњишки мољци наумили да учине. Један гњаватор, човек по имену Стјуарт Гилберт, обманут ироничним списком који је сам Џојс прикупио, открио је, чак, у сваком поглављу доминацију по једног одређеног органа: уха, ока, стомака… И ове досадне глупости такође ћемо игнорисати. Свака уметност је у одређеној мери симболична, али ми морамо казати: „Стани лопове!“ критичару који смишљено трансформише прикривени уметнички симбол у педантеријску, бајату алегорију – замислите, тако би Хиљаду и једна ноћ била претворена у Шрајнеровску масонску конвенцију.

Међу онима који су онолико писали о Уликсу много их је који су или јадне или изопачене душе. Они су склони размишљању да је Блум једна веома обична особа, а очигледно је Џојс имао намеру да га тако ослика. Очито је, међутим, да је, када је реч о његовој сексуалности, Блум, ако не баш на ивици поремећености, онда барем добар клинички случај екстремне сексуалне преоптерећености и изопачености, уз читав низ занимљивих компликација. Његов случај је у целости хетеросексуалан, нимало хомосексуалан, као код већине Прустових дама и господе (хомо је грчка реч за исто а не латински назив за човека, како то неки студенти мисле). Али, унутар широких Блумових поља љубави према супротном полу, он се задовољава делима и сањарањима која су дефинитивно ненормална, у зоолошком, еволутивном смислу. Нећу вам досађивати са списком његових чудних жеља, али ћу рећи ово: у Блумовом уму, и у Џојсовој књизи, тема секса непрестано се меша и преплиће са темом клозета. Сам Бог зна да немам никаквих примедби на такозвану искреност у романима.

Напротив, премало је има, а оно што је у замену за њу дошло превише је конвенционално и банално, будући да се тиме највише служе тзв. жестоки писци, љубавници и миљеници књижевних салона, љубимци клупских жена. Но, имам примедбу на следеће: Блум би требало да буде сасвим обичан грађанин. Е, па, није истина да се ум тзв. обичног грађанина непрестано врти окјо тзв. физиолошких ствари. Имам примедбе на то непрестано понављање, не на одвратност. Све те изузетне специфичне патолошке појаве делују као вештачке и непотребне у овом контексту. Оним гадљивим међу вама препоручујем да ту посебну Џојсову преокупацију ипак непристрасно размотре.

[В. Набоков, Есеји o Џојсу, прев. Тања Булатовић, Београд 2004]

Поделите пост