Пише: Љубица Арсић
Важна црвена торбица се у Толстојевом роману Ана Карењина појављује први пут када се
после посете која треба да смири напетост због братовљеве прељубе, спрема за повратак
мужу и сину у Петроград. Док се пакује, Ана је плачљива и напета, брижно нагиње
зажарено лице ка мајушној торбици сличне боји њених образа. Поцрвенела је до ушију, чак до
црне косе која јој се коврџа по врату. Таласи је пљускају и носе, час у осећање узнемирености,
час на страну обасјану новим њој непознатим осећањем страсне заљубљености, јер је
претходне вечери на балу играла велику мазурку са грофом Вронским.
Њена црвена торбица негде чека. Она тиња као жеравица коју Ана носи у себи и којом делује
на околину.
Пре женске торбице, која се у Европи појављује при крају осамнаестог века, жене су носиле
марамице, лепезу, парфем, визит-карте и друге неопходне стварчице у кесама-џеповима
закаченим за појас, испод широких сукања. Жена не иде никуд сама тако да јој
торбица и не треба, јер њен пратилац носи све што је потребно. Марамицу или понеко
писамце може зими да загура у свој муф све док се неки мушкарац не досети да за њу смисли
торбицу. Проналазач овог неопходног дела женске гардеробе побринуо се да је достојно
осмисли, како би је њена власница доживела као користан предмет али и неопходан модни
детаљ, који треба да се у тону и материјалу повеже са хаљином и ципелама. Женска торбица је
центар мистерије, слична рупи без дна да се у њу, осим тајне да цар Тројан има козје уши,
похрани гомила ситница и скровитих порука. Она је микросвет интиме у који власница никог
не пушта без нарочите дозволе. У њој обитава универзум искључиво женских андрамоља
повезаних са газдарицом која по њима пребира с усредсређеношћу трагача злата, сигурног да
ће открити оно што тражи.
У Русији деветнаестог века, по европској моди, израђиване су најчешће од плиша или броката
украшеног богатим везом, бисерима и драгим камењем. Претпоставимо да је Анина имала
уобичајени бигл старински патент на шкљоцање којим су се отварале и затварале некадашње
торбице, да је висила о танком ланчићу који се омотава око зглавка руке. Њена торбица је
љупко набрана, отмене величине и типичног трапезоидног облика који дозвољава да се
спакују ноћне капице и батистане марамице, што их је Ана понела у дом своје снаје Доли.
Њихов разговор пред Анин повратак кући подсећа на насумично пипање и претраживање по
стварима у торбици из које ће се, мало по помало, помолити тражени предмет. Ана разговара
са снајом и открива да Кити није дошла на ручак јер је, после бала, љубоморна на Ану због
Вронског. За Доли, он је млад човек по моди, али, руку на срце, за њену сестру Кити није нека
нарочита прилика. Ма колико Кити патила, не треба јој такав мушкарац који може да се
заљуби у Ану само за један дан. Најзад, ево тражених кључева! „Ах, боже мој, то би било тако
лудо!“ Ана се снажно заруменела од задовољства због изговорене Долине мисли коју је
желела да чује.
Торбица се одједном увећала. У возу, при повратку мужу, Ана је из ње извадила мало
узглавље, које је ставила на крило. Затим је опет шкљоцнула биглом, узела енглески роман и
нож за резање неисечених страница у књизи, која јој се није читала. Као да је у питању нешто
ужарено што не може да држи, торбицу предаје служавки која мирно поред ње дрема.
Поцепана рукавица на служавкиним великим рукама, којима овлаш придржава торбицу,
наговештава Анине расеклине и расцепе.
Торбица постаје торба онда кад Ана и Вронски сањају веома сличан сан. Док Вронски сања
јадника у прњама и каљаве браде (сећање на погибију чувара пруге, коју су обоје видели), Ана
описује ружног сељака сличног гному, који се у углу њене собе надвио над нечим, у
даљем изоштреном делу сна сељак се нагнуо над торбом претурајући по њој. Она с
ужасом препричава Вронском сан, сећајући се како сељак претура око нечег од гвожђа и
нешто мрмља на француском, котрљајући оно р у речима које упућују на гвожђе, на нешто
згњечено и притиснуто. Призор у сну, кад ружни човечуљак претура по гвожђу у торби, јесте
слика њене гвожђем изубијане и пригњечене душе. Страст ју је намучила, а идеја смрти, од
почетка присутна на њеном дну, крила се у немоћи да осети слободу избора и љубави, водећи
је онако како је предочено у сну. Слично сељаку из сна, наћи ће и она, копајући по сопственој
торби, метални предмет огромних размера, воз којим ће уништити свој живот.
Ана је стигла на станицу у Обираловки и из поруке коју јој је предао слуга сазнаје да Вронски,
иако га је преклињала, неће доћи. Док она изгубљено хода пероном, две собарице гласно
ћаскају о њеној тоалети запажајући да је чипка на хаљини „права“ . Површност разговора о
чипки делује страшно пред оним што ће се затим догодити. Воз пристиже, Ана гледа у сенку
надолазећег вагона, одлучује да се баци под њега, али петљање око црвене торбице, коју је
хтела да скине са руке, зауставило ју је па је тај вагон протутњао.
Торбица ће се смањити испод праве мере после четири и по године Анине љубави са
Вронским, кад она одлучи да се баци под воз, покушавајући да са ручног зглоба свуче ланчић
торбице, која се мота око руке и која ју је само за трен задржала у животу.
