Пише: Владимир Пиштало
Тако је Сол Белоу дефинисао смрт.
У међувремену слике постоје и можемо да уживамо у њима.
Хајдегер је рекао да није питање има ли живота после смрти већ има ли живота пре смрти. Наш једноставни одговор је да има живота. Један од његових израза су слике.
Наша Дренка Вилен из Harcourt Bracе-а, уредница која је Американцима открила Маркеса, говорила ми је како,од кад је старија, у галеријама прводи само по сат времена.
– Није чудо. – прокоментарисао је покојни Никола Мирков . – јер слике зраче.
Прошао сам километре галерија у многим градовима на пар континената.
Колико сам слика препознао знањем а колико сам их изабрао срцем? Не знам
***
Портрет који је насликао Сава Шумановић лебди иза мог потиљка. Гледам га кад долазим и кад одлазим на посао. Остали део времена, он делује својим присуством. Весна Буројевић, један од највећих стручњака за овог сликара, ми је рекла да портрет никад није био у Шиду. Настао је у Паризу 1921.
То је нетипичан Шумановић.
Нема блеска бехара и снега и нема шорова ни ружичастих актова ни грожђа. Нема шидске светлости и предела као да их никад нисмо видели, као да их они који живе у Шиду досад нису видели. Или као да су их видели у сну. Ова слика личи на експерименте из двадесетих на којима је исписан број као у некој фабрици и кланици. На слици је леп младић сличан оном на чувеној фотографији са два слапа косе. Име младића је Милош Црњански.
Црњански је записао:
Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје очи а ја сам сав миран кад ми се смире очи.
Један ревер му је црн други плав, кравата је црна а кошуља плава. Угао уста као да затеже удицу. И беоњаче и шаренице у очима су сиве. Слика је подељена између светлости која је плаве боје и сенке. Око на тамној страни у сенци је светло. У њему је мала црна зеница. Око на светлој страни слива се са слепоочницом. Пола тог човека види најпрецизније, пола не види ништа. Из човека још зјапи рат.
То је онај рат у коме је учествовао Витгенштајн и Аполинер и Краков, у ком је умро Тракл и Франц Марк. Плави Коњи. Тигар и лисице и Судбина Животиња. Рат у коме је човечанство показало себи фовистичко лице. Дотад је доктор Џекил седео у Лондону а мистер Хајда је послао у колоније. Онда се мистер Хајд вратио и пожурио на Сому.
То је чађави и гвоздени човек који се вратио из Галиције. И протиче Висла натрашке ван смисла. Слика је и персонална и имперсонална. На њој истовремено има и нема никога
Три године после рата, на лицу Црњанског, Шумановић је насликао тренутак у коме је свет пропао.
Дајте мени само шаку зрака и мало беле јутарње росе, остало вам на част.
Њему је све отето.
А остављене су му коцкице за слагање. Он сриче
Да да! ДАДА!
Човек пева после рата.
Али шта?
Је ли то онај коме је опростио Содермајер?
Наш песник је сањао о свеповезаности.
Он је имао и преобиље нада и беса и био одређен трешњевим цветовима са друге стране планете. Али не на овој слици.
Црњански је забележио:
Човек који мање живи а више мисли постаје све хладнији и као неки кристал тврђи. Постаје иреалан. Пропушта светлост и она се у њему ломи као у некој призми.
Упитаћете где је онај вишак сентимента који се из песника изливао сваком приликом. Да ниси сад негде насмејана \ богата и расејана \ где смех ври? Је ли то младић који је превео Шантића у суматраизам а Богдану Поповићу објашњавао модерну. Је ли то онај који је волео Бранка зато што се посветио еротици, шали и утекао од наших мрачних тема. Страшна сентименталност је у Паризу сломила Шумановића. Да ли је од те сете утекао Црњански ? Овај сликар је очигледно био несрећан. Овај песник наизглед није. Али Црњански је записао: Био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће.
– Мом пријатељу. – написао је Шумановић.
Шта се дешава?
То може упитати слеп онога који види.
А кога да пита онај који види?
