Пише: Стефан Басарић
Војислав Деспотов (1950–2000) је почео као песник, растао као есејиста, а разгранао се у потпуности као прозаиста. Једна од најзначајних карактерних црта његове поетике, његовог дела, јесте мешање и претакање књижевних родова, жанрова и врста. То је свакако случај са романом Мртво мишљење који има и алтернативни наслов Психопатак.
Време у ком је роман објављен (1988, издање Књижевне заједнице Новог Сада) је било вишеструко (злослутно) инспиративно сваком његовом аналитичару, па тако и уметницима. Међутим, ваља нагласити чињеницу да је неретко најтеже писати о садашњости, о савременом свету и бити способан издићи се и надвисити у положај објективног посматрача, односно некога ко се вивисекцијом времена, чији је сведок, бави.
Деспотов је успео да направи анализу свог времена на себи својствен начин – правећи фузију књижевних жанрова. Имао је неколико готово опсесивних тема којима је приступао кроз своја дела из хиљаде различитих углова; Деспотов се бавио (не)докучивостима свог века и његовог краја, наслућујући свеопшту, глобалну, дехуманизацију оваплоћену у алијенацији и убрзању свакодневног живота. Притом, пишчев однос према будућности и према човечанству, у оквирима те будућности, у роману Мртво мишљење приказан је кроз константно надопуњујуће нивелисање два таса – личног и општег.
Као и у другим својим делима, Деспотов се ослањао на аутореференцијалност, интер- и метатекстуалност, а овде је доминантна конструкција радње у два наративна тока: кроз a) поглавља дневничких записа и б) пропратне коментаре на маргинама страница. Дакле, користећи технику записа из средњег века, Деспотов комуницира сам са собом током стварања сопственог дела што је индикација да је овај роман, према одредницама поетике којој припада, један специфичан (деспотовљевски) хибрид рођен као неоавангардно, а завршен као постмодернистичко дело. Роман има осамдесет поглавља и прати прозног субјекта, његову девојку (сапатницу) Евену и његов алтер его у сучељавању са подивљалим смирајем двадесетог века.
Тема која најупорније заокупља Деспотова, а којој је посветио највише материјала свог романа јесте тема галопирајуће будућности, убрзаног технолошког развоја са разноразним својим нуспојавама, али и питање положаја човека у свету који се свакодневно мења до граница потпуне непрепознатљивости.
Писац гради свој роман као једну слагалицу од прича из приватног живота, као и личног унутрашњег живота, повлачећи паралеле са дешавањима у свету око себе; узгред свако своје поглавље продубљује коментарима изреченог у датом поглављу. Једно од првих поглавља овог дела посвећено је каузалној вези између напретка технологије и алијенације људског бића. Парабола о грамофону од чијих погодности га Евена дистанцира убацивањем слушалица јесте парабола о отуђењу човека уз свесрдну помоћ техничких достигнућа и проналазака. Коментар који се уклапа у мозаик параболе је: „неколико милиона људи свакодневно је заробљено слушалицама и апаратима“. Посматрано из данашње перспективе, овај коментар и његова оштрица су узнемирујуће присутни, више него икада раније, у рутинама живота већине становника ове планете.
Аутор је готово пророчки писао и о проблему који је данас очигледан, не мање узнемирујућ, а то је проблем нестабилности појединца; понајвише у смислу економског аспекта који јединки омогућава живот достојан човека. Седмо поглавље насловљено је „Мождана кора, Земљина кора“ и говори о изневереним очекивањима. Наиме, главу отвара мисао како се расло и расте се без своје воље, односно ступа се у стварност без икакве свести, то јест сагласности о томе. Током читавог детињства су били уверени да их, по одрастању, чека положај моћи, угледа и финансијске стабилности на конто чињенице да су просто људи.
Међутим, то у реалности уопште није тако. После тог разочарања, очекивали су барем неку мудрост са зрелошћу, неко провиђење, али и то је изостало. Коментар са маргине који у потпуности прати рески укус узалудности овог поглавља јесте опаска/чињеница да су људи једина бића која се плаше смрти, производе ту исту смрт, а истовремено је и прижељкују (себи самима).
Десето поглавље, тачније садржај тог поглавља, поново продире у једну од Деспотовљевих опсесивних тема, а то је крај двадесетог века, а са њим и отуђење, убрзање начина како људи живе и једна свеопшта дехуманизација на микро нивоима. Коментар са маргине из овог поглавља може се тумачити као ванвременски, готово пророчки: „шизофренија је неизлечива зато што основни аспекти модерног живота подразумевају основне сиптоме шизофреније“. У широј перспективи, наратор прижељкује неконформизам и живот ван оквира наметнуте филозофије живота. Како би осенчио дезоријентисаност човека у трећој четвртини двадесетог века, аутор на маргину бележи како људи заправо педесет и девет минута (у оквиру било којих сат времена) нису свесни свега што се дешава ван њиховог личног микрокосмоса.
Проблеми којима се Деспотов бави су можда актуелнији данас него у време настанка дела јер се, без свести о томе, дотиче теме омасовљавања догађаја, односно ријалити културе – наметнуте потребе да се первертирано посматрају животи других људи, прецизније речено, Деспотов погађа у ту махниту потребу да се од било ког догађаја направи повод за масовни спектакл. „Неколико стотина хиљада старица“ је поглавље које преноси ауторову фасцинираност фрапантним бројем старијих људи који постају, почевши од ’69 године, потпуно опчињени телевизорима и садржајима на њима. Повлачећи паралелу са данашњим временом може се сагледати експанзија епидемије залуђености екранима која је данас заразила готово све на овој планети.
Поред узнемирености над оним што неминовно долази, писца Мртвог мишљења је занимао и утицај хиперпромена на књижевност, као и сам положај ове гране уметности у савременом свету. Аутора занима необичан однос између неколико десетина милиона обожавалаца књижевности и саме материје књижевности. Тај однос види као платонски сматрајући да постоје два могућа исхода таквог односа, кроз опну времена које траје (крај двадесетог века). Поглавље завршава метафором бездетности као сопствене предодређености, како у књижевности тако и у животу. „Писци, обично, умиру од глади или жеђи“ је коментар којим наратор употпуњује своју (нешто раније изнету) мисао о књижевницима као припадницима касте чија је сврха постојања рапидно почела да губи смисао у двадесетом веку, а нарочито како му се ближи крај.
Један од највећих квалитета у књижевности/поетици/делу Војислава Деспотова јесте његова свевременост, односно чињеница да је садржај његове књижевности и да су питања која је отварао и којима се бавио апсолутно актуелна данас. Поред дубоких и никада довољно обрађених тема којима се писац бавио у овом роману, мора се подвући квалитет ове прозе из техничке перспективе јер дубљим задирањем у структуру текстова који чине Мртво мишљење читалац проналази палимпсесте књижевне грађе и очерупане поетике, из прошлости, сакупљене и састављене у једну неоавангардну колекцију слика из људског живота, како спољашњег, тако и унутрашњег.
