Пише: Ђорђе Писарев
Када извесно време листамо вести и критике у нашим часописима и новинама, написао је пре готово стотину година чувени аустријски писац Роберт Музил, заиста смо запањени колико се ту узбудљивих апостола душе, највећих, најдубљих и изузетно великих мајстора јавља за само неколико месеци; и како је често у току кратког временског периода нацији поклоњен „коначно једном прави песник“; и колико често бивају написане најлепша прича о животињама и најбољи роман у последњих десет година. Неколико недеља касније, закључује Музил своју беспоштедну анализу, једва се ико може сетити тог незаборавног утиска.
Музил о генију, пре свега о феномену „генија дана и генија епохе“, размишља на пољу књижевности, која му је најближа, а тако ћу учинити и ја, јер о књижевности ипак, понешто знам, и сам врло сумњичав када су у питању дефинитивна проглашења тзв. генија јер, некакво нетом генијално дело, десет дана касније, десет година или десет миленијума, свеједно, могуће је да ће бити у потпуности заборављено и миноризовано. Говорим о релативности времена, на које ми, брзи самртници, заправо немамо баш никакав утицај. (Иако, делује заводљиво играти се бесмртношћу.)
Сећам се монументалне реченице „Ја идем да се по милионити пут сучелим са стварношћу искуства и да у ковачници своје душе искујем још нестворену свест свога народа“; реченицу је, у роману „Портрет уметника у младости“, написао непатворени, важећи геније двадесетог века Џејмс Џојс.
Велика реченица и велики писац који, када тако говори, присиљава нас, понављам – обичне смртнике, да имамо на уму списатељску громаду којој је свет литературе домовина, а историја човечанства, како би то рекао и сам Џојс, постаје историја језика. Но, ко гарантује да креативна моћ једног генија, Џојса у овом случају, није потрошена узалуд? Да ли ће се људска раса, стотинама годинама касније, када ишчезне појам народа, уопште сећати овог романа? Ко гарантује да ће се људска раса, миленијумима касније, уопште сећати једног тада већ сасвим обичног века какав ће бити овај двадесети који је, успут, нама обележио животе, а камоли да се сећају неког Џојса , тадашњег, кажу, генија? Ствари су дефинитивно релативне и о њима може да просушује само немерљиво и невечно време, као непроменљива категорија.
Узмимо, ипак, да прихватимо људска ограничења и да не релативизујемо ствари, појаве, људе и догађаје „до краја“, до коначних граница (не)могућег. Узмимо дакле да је људска мисао, а тиме и записана реч и књиге, коначна – уколико је, према заједничком споразуму вредна то јест генијална – и да представља својеврсну поруку у боци. (Иако ја лично у то не верујем. Сматрам да живимо, да смо живели и да ћемо живети у времену без оријентира и путоказа, и да је стварност само потмули звук сирене у магли и да ником од нас није јасно где су границе нити како та реалност заправо изгледа; Уцртати координате у мапу изгубљеног света је неминовност која не даје никад позитивне резултате и то и није важно – шта уосталом може да изгуби онај ко је већ изгубљен у стварностима које га окружују?) Једна од таквих порука у боци могла би бити и кратка историја грчке филозофије коју је исписао Лућано де Крешенцо, наш савременик.
У првом тому своје заводљиво писане, али вредно сажете историје филозофије, Де Крешенцо се бави предсократовцима. Но, шта ће се десити када, годинама касније, ова књига допадне у руке неког паметног, али недовољно филозофски образованог читаоца? Ништа, осим што ће научити да после мрачног Хераклита, следи предсократовац Тонино Капоне, извесни италијански интелектуалац који је једини способан да регулише платинске четкице на мотору и то само зато што је, стицајем околности, по професији електромеханичар. Узгред, онај исти што је, у сред радног времена, на вратима своје радње у Напуљу, оставио поруку: „Зарадио колико му је довољно и отишао на плажу“. Ову ситну игру Де Крешенца разумемо ми, савременици, али колико ће она бити разумљива будућим покољењима тешко је рећи.
У питању су заблуде којима робују људи једног времена, погрешно ишчитавајући знаке и трагове око њих. Многи су, тако, запамтили да је Шилер, још један важећи геније, држао труле јабуке на столу, али нису прочитали нити једног његовог (бесмртног) ретка; многи знају да је Стриндберг најсуморније драме писао у рано јутро, да је Балзак, када би му понестало имена за јунаке, излазио на улицу и преписивао њихове називе. Многи су, дакле, ове геније запамтили по оваквим пикантеријама. Шведски писац Јохансон је чак, са иронијом наравно, устврдио да у његовој домовини песник мора бити мршав да би био истински геније, а све у складу са оним глупим предупређењем да су писци, уколико претендују на генијалност, сушичава створења која седе у неком подруму и пишу, данима и ноћима без сна и хране, пљујући истовремено крв и комадиће трулих плућа…
Све ово су, ипак, само спољни наговештаји, оно што би, у једној од могућих стварности, могла да буде једна од истина приче о новој или старој генијалности; ова, моја прича, подразумева одсуство идеолошког става и еманципацију од условности логичних просторно-временских односа: све је релативно, па су релативне не само моралне норме него и историја која никако не може бити , само и искључиво, скуп сазнатљивих чињеница у непрекинутом линеарном следу. Артефакт, вечно дело које геније-уметник твори, у складу с оним старим, наизглед нелогичним, да су идеје трансцендентална бића која постоје изван простора и времена, затворен је у боцу и претвара се у поруку за неко будуће време које уопште и не мора да дође. То, наравно, и није важно. Говорим о крајњим продуктима, заштићеним непрозирним стаклом, на које време нити може, нити сме да утиче.
Стрепња од коначног је истовремено и мера опреза; дакле – стрепите и склањајте се, немојте дозволити да велика Игра узме сувише маха. Или, бар, немојте баш увек бити главни јунак. Правећи изложбу великих идеја, односно дела, затварајући их у вакум боцу која се не може разбити, немојте заборавити да, можда, истог тренутка неко од вас самих чини дело до конца свих ствари. Док ударите дланом о длан, затвориће вас и онда се вековима дивити вашој лепоти док ви будете умирали смрћу без краја.
P.S.
Наравно да је, у некој од равни стварности, могућ и другачији расплет; тамо увек постоји неко ко сматра да порука млекару да остави још једну боцу млека на кућном прагу – а такве су увек те поруке „великих истина“ које се крију у боцама које плутају нашим морима и океанима – заправо представља истину о дубини живљења сваког појединачног тренутка.
PPS
Исти тај Јохансон, који вероватно није геније ма колико био луцидан, с правом је устврдио, опет не без ироније, да, на пример, дуга коса и брада нису баш неопходни да би неко био геније: „Толстој је имао велику браду, али је био и велики писац. Гете пак уопште није имао браду. Мопасан је имао бркове“…
PPPS
Спомињану боцу, у којој се, наводно, крије Порука, никада не треба отварати. Док се та „вредна“ и „незаменљива“ Реч записана на смотуљку хартије крије иза непрозирног стакла, знамо да је она све – све могућности, све истине, како то каже Јулија Кристева, све појавности, дуалитети употребљивости, модуси размишљања о нечему, а не о томе шта то Нешто јесте. Дешифрована, дефинитивно означена, порука мора изгубити димензије (нове) генијалности.
