Piše: Đorđe Pisarev
Kada izvesno vreme listamo vesti i kritike u našim časopisima i novinama, napisao je pre gotovo stotinu godina čuveni austrijski pisac Robert Muzil, zaista smo zapanjeni koliko se tu uzbudljivih apostola duše, najvećih, najdubljih i izuzetno velikih majstora javlja za samo nekoliko meseci; i kako je često u toku kratkog vremenskog perioda naciji poklonjen „konačno jednom pravi pesnik“; i koliko često bivaju napisane najlepša priča o životinjama i najbolji roman u poslednjih deset godina. Nekoliko nedelja kasnije, zaključuje Muzil svoju bespoštednu analizu, jedva se iko može setiti tog nezaboravnog utiska.
Muzil o geniju, pre svega o fenomenu „genija dana i genija epohe“, razmišlja na polju književnosti, koja mu je najbliža, a tako ću učiniti i ja, jer o književnosti ipak, ponešto znam, i sam vrlo sumnjičav kada su u pitanju definitivna proglašenja tzv. genija jer, nekakvo netom genijalno delo, deset dana kasnije, deset godina ili deset milenijuma, svejedno, moguće je da će biti u potpunosti zaboravljeno i minorizovano. Govorim o relativnosti vremena, na koje mi, brzi samrtnici, zapravo nemamo baš nikakav uticaj. (Iako, deluje zavodljivo igrati se besmrtnošću.)
Sećam se monumentalne rečenice „Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svoga naroda“; rečenicu je, u romanu „Portret umetnika u mladosti“, napisao nepatvoreni, važeći genije dvadesetog veka Džejms Džojs.
Velika rečenica i veliki pisac koji, kada tako govori, prisiljava nas, ponavljam – obične smrtnike, da imamo na umu spisateljsku gromadu kojoj je svet literature domovina, a istorija čovečanstva, kako bi to rekao i sam Džojs, postaje istorija jezika. No, ko garantuje da kreativna moć jednog genija, Džojsa u ovom slučaju, nije potrošena uzalud? Da li će se ljudska rasa, stotinama godinama kasnije, kada iščezne pojam naroda, uopšte sećati ovog romana? Ko garantuje da će se ljudska rasa, milenijumima kasnije, uopšte sećati jednog tada već sasvim običnog veka kakav će biti ovaj dvadeseti koji je, usput, nama obeležio živote, a kamoli da se sećaju nekog Džojsa , tadašnjeg, kažu, genija? Stvari su definitivno relativne i o njima može da prosušuje samo nemerljivo i nevečno vreme, kao nepromenljiva kategorija.
Uzmimo, ipak, da prihvatimo ljudska ograničenja i da ne relativizujemo stvari, pojave, ljude i događaje „do kraja“, do konačnih granica (ne)mogućeg. Uzmimo dakle da je ljudska misao, a time i zapisana reč i knjige, konačna – ukoliko je, prema zajedničkom sporazumu vredna to jest genijalna – i da predstavlja svojevrsnu poruku u boci. (Iako ja lično u to ne verujem. Smatram da živimo, da smo živeli i da ćemo živeti u vremenu bez orijentira i putokaza, i da je stvarnost samo potmuli zvuk sirene u magli i da nikom od nas nije jasno gde su granice niti kako ta realnost zapravo izgleda; Ucrtati koordinate u mapu izgubljenog sveta je neminovnost koja ne daje nikad pozitivne rezultate i to i nije važno – šta uostalom može da izgubi onaj ko je već izgubljen u stvarnostima koje ga okružuju?) Jedna od takvih poruka u boci mogla bi biti i kratka istorija grčke filozofije koju je ispisao Lućano de Krešenco, naš savremenik.
U prvom tomu svoje zavodljivo pisane, ali vredno sažete istorije filozofije, De Krešenco se bavi predsokratovcima. No, šta će se desiti kada, godinama kasnije, ova knjiga dopadne u ruke nekog pametnog, ali nedovoljno filozofski obrazovanog čitaoca? Ništa, osim što će naučiti da posle mračnog Heraklita, sledi predsokratovac Tonino Kapone, izvesni italijanski intelektualac koji je jedini sposoban da reguliše platinske četkice na motoru i to samo zato što je, sticajem okolnosti, po profesiji elektromehaničar. Uzgred, onaj isti što je, u sred radnog vremena, na vratima svoje radnje u Napulju, ostavio poruku: „Zaradio koliko mu je dovoljno i otišao na plažu“. Ovu sitnu igru De Krešenca razumemo mi, savremenici, ali koliko će ona biti razumljiva budućim pokoljenjima teško je reći.
U pitanju su zablude kojima robuju ljudi jednog vremena, pogrešno iščitavajući znake i tragove oko njih. Mnogi su, tako, zapamtili da je Šiler, još jedan važeći genije, držao trule jabuke na stolu, ali nisu pročitali niti jednog njegovog (besmrtnog) retka; mnogi znaju da je Strindberg najsumornije drame pisao u rano jutro, da je Balzak, kada bi mu ponestalo imena za junake, izlazio na ulicu i prepisivao njihove nazive. Mnogi su, dakle, ove genije zapamtili po ovakvim pikanterijama. Švedski pisac Johanson je čak, sa ironijom naravno, ustvrdio da u njegovoj domovini pesnik mora biti mršav da bi bio istinski genije, a sve u skladu sa onim glupim predupređenjem da su pisci, ukoliko pretenduju na genijalnost, sušičava stvorenja koja sede u nekom podrumu i pišu, danima i noćima bez sna i hrane, pljujući istovremeno krv i komadiće trulih pluća…
Sve ovo su, ipak, samo spoljni nagoveštaji, ono što bi, u jednoj od mogućih stvarnosti, mogla da bude jedna od istina priče o novoj ili staroj genijalnosti; ova, moja priča, podrazumeva odsustvo ideološkog stava i emancipaciju od uslovnosti logičnih prostorno-vremenskih odnosa: sve je relativno, pa su relativne ne samo moralne norme nego i istorija koja nikako ne može biti , samo i isključivo, skup saznatljivih činjenica u neprekinutom linearnom sledu. Artefakt, večno delo koje genije-umetnik tvori, u skladu s onim starim, naizgled nelogičnim, da su ideje transcendentalna bića koja postoje izvan prostora i vremena, zatvoren je u bocu i pretvara se u poruku za neko buduće vreme koje uopšte i ne mora da dođe. To, naravno, i nije važno. Govorim o krajnjim produktima, zaštićenim neprozirnim staklom, na koje vreme niti može, niti sme da utiče.
Strepnja od konačnog je istovremeno i mera opreza; dakle – strepite i sklanjajte se, nemojte dozvoliti da velika Igra uzme suviše maha. Ili, bar, nemojte baš uvek biti glavni junak. Praveći izložbu velikih ideja, odnosno dela, zatvarajući ih u vakum bocu koja se ne može razbiti, nemojte zaboraviti da, možda, istog trenutka neko od vas samih čini delo do konca svih stvari. Dok udarite dlanom o dlan, zatvoriće vas i onda se vekovima diviti vašoj lepoti dok vi budete umirali smrću bez kraja.
P.S.
Naravno da je, u nekoj od ravni stvarnosti, moguć i drugačiji rasplet; tamo uvek postoji neko ko smatra da poruka mlekaru da ostavi još jednu bocu mleka na kućnom pragu – a takve su uvek te poruke „velikih istina“ koje se kriju u bocama koje plutaju našim morima i okeanima – zapravo predstavlja istinu o dubini življenja svakog pojedinačnog trenutka.
PPS
Isti taj Johanson, koji verovatno nije genije ma koliko bio lucidan, s pravom je ustvrdio, opet ne bez ironije, da, na primer, duga kosa i brada nisu baš neophodni da bi neko bio genije: „Tolstoj je imao veliku bradu, ali je bio i veliki pisac. Gete pak uopšte nije imao bradu. Mopasan je imao brkove“…
PPPS
Spominjanu bocu, u kojoj se, navodno, krije Poruka, nikada ne treba otvarati. Dok se ta „vredna“ i „nezamenljiva“ Reč zapisana na smotuljku hartije krije iza neprozirnog stakla, znamo da je ona sve – sve mogućnosti, sve istine, kako to kaže Julija Kristeva, sve pojavnosti, dualiteti upotrebljivosti, modusi razmišljanja o nečemu, a ne o tome šta to Nešto jeste. Dešifrovana, definitivno označena, poruka mora izgubiti dimenzije (nove) genijalnosti.
