Пише: Милутин Ж. Павлов
НОТАЛНИ И НАТАЛНИ ЧИНИЛАЦ ЕСЕЈА
Окрете и разокрете у сагледу српске лирике књигом есеја отвара нам Ђорђе Деспић. (НАД ПЕСНИЧКОМ ИМАГИНАЦИЈОМ, Културни центар Новог Сада, 2022). Међу затегнутим тетивама, бриљантним описним луком, од Војислава Илића до Драгана Јовановића Данилова, стреловито и бритко понуђена нам је резултанта песничких обртница с маркантно битном топонимијом српског надовеза лирике уз рефлексивни инстикт зачетног стиховања млађих, пост скриптум, лиричара. Фокусно Ђорђе Деспић, у динамичном захвату, луцидно залази у сама стваралачка језгра: Милана Ракића, Вељка Петровића, Станислава Винавера, Љубомира Симовића и Бранислава Петровића уз живахно коренспондирање са Миодрагом Павловићем, а потом и са разложним Славком Гордићем, да не мимоиђемо хронолошка разматрања Јована Скерлића, Исидоре Секулић и Леона Којена.
Пред нама је изузетно, у рашчитаности, расветљена песничка имагинација. Увертирно, Војислав Илић, стиховано представља „важну спону између нашег романтизма и модерних тенденција с почетка XX века.“ Ко од лиричара није, у читалачком даху, застајао над његовим „дескриптивним и елегичним“ лирским тонусом?! Из његове горке и сиво идиличне атмосфере блеснуће ретко упечатљиви дитирамби. Управо, ту дитирамбску убедљивост разјашњава Деспић који трактатно задире у саму „дитирампску енергију“, у њену чулност којом се отварају „експресивна решења“. Деспић нам, међуредно наводи драматику пишчевог живота и тиме нам визуелно дочарава наговештај Војислава Илића близак симболизму.
Иза лирског подијума опијатног заноса, из картонског кофера Сорбоне, парнасовски ће се разлистати Милан Ракић „реформатор српског стиха“ за кога Деспић прецизно каже да јесте лирик „животне резигнације“. Ракићев лирски субјект прати „тиха трагика људског битисања“. Он је стихом будио нашу свест из трусних коматозних стања, из заборава, певајући „о грешкама и гресима из прошлости“. Деспић, дакле, не занемарује заблуде и олаке превиде насиона. Отуда он у Ракићевом лиризму види „судбинске неумитности“. Његов строфични сензибилитет јесте и у његовом стиху: „Што боли другог боли и мене.“ Деспић, задирући у судбинске меандре, разјашњава последично стање стиха, тренут илузије када песма оставља печатни траг „трагичног искуства живота“, између жеље и слутње, смутње и заборава. Колико год да је Ракић подсећао на „замирање“ толико је стваралачки лирски сензибилитет Вељка Петровића пун „нервозе модерног човека“ са тврдим звуком за „чворноватији ритам и реторичку продорност“. И прозна органика овога писца блиска је Јакову Игњатовићу, срчано интонирана, носи у свом наративу драматику „растрзане душе“.
Лирика Станислава Винавера тежи „ка тематизовању неизрецивог и мистичног“ док је поезија Александра Тишме окренута „естетици ружног и шокантног“ и, опет, блиска је поетском натурализму уз самртни страх над којим лебде тескобе натруњене ратом и страдањем. Страдалне нити упертлавају и прозна сочињенија овога писца.
Ма колико да лирика Љубомира Симовића, у бујицама, садржајно разастире „атрибуте идиличног представљања“ она јасно предочава логику апсурда у одгонетању смисла, како је запазио и Михајло Пантић. Колоквијални свакоднев Љубомира Симовића врцаво је надахнут као и код Матије Бећковића.
Деспић, залазећи у реторичку императивност лирике Бранислава Петровића на луцидан начин уводи нас у очуђујуће ефекте песничких слика осликаних историјом „злочина и бешчашћа“ као на платненом фону осликаног русваја Милића од Мачве. Док Драган Јовановић Данилов, ма колико барокно разбокорен, по Деспићу јесте уистину рапсод ћутања и заточене тишине у међуречју где песнички чин опстаје као магијска лирска консеквенција „више казује прећутаним него изреченим“.
Деспић и када огледно меандрира кроз мимикрију Данице Вукићевић, не заобилази, у пост скриптуму своје трактатне књиге, артикулацију драме коју та лирика живи. Нити прескаче тонус „сећања“ друмарине Бориса Лазића исписаног унутрашњим пејзажом стиха уз самоговор меланхоличне резигнације Милоша Петковића у епилогу за „графограм душевног и духовног живота“У целости виђено, Деспић уме у трактату да заошија реченицу и да на читаном тексту удари непогрешиво и праведно суви жиг који не вара. Има нечег тестаментарно вредног у његовом есејизирању. Његово око оштро и фотографски реченично јасно опажа. Он јесте експлицитни перфекциониста чијој сушти се верује. Није се случајно изврнута рукавица фарисеја нашла у Библији. Песници јесу драматурзи чулних перверзија, нарциси изврнутих огледала варљиве збиље. Код Деспића нема овлашног – све је срж.
