Piše: Milutin Ž. Pavlov
NOTALNI I NATALNI ČINILAC ESEJA
Okrete i razokrete u sagledu srpske lirike knjigom eseja otvara nam Đorđe Despić. (NAD PESNIČKOM IMAGINACIJOM, Kulturni centar Novog Sada, 2022). Među zategnutim tetivama, briljantnim opisnim lukom, od Vojislava Ilića do Dragana Jovanovića Danilova, strelovito i britko ponuđena nam je rezultanta pesničkih obrtnica s markantno bitnom toponimijom srpskog nadoveza lirike uz refleksivni instikt začetnog stihovanja mlađih, post skriptum, liričara. Fokusno Đorđe Despić, u dinamičnom zahvatu, lucidno zalazi u sama stvaralačka jezgra: Milana Rakića, Veljka Petrovića, Stanislava Vinavera, Ljubomira Simovića i Branislava Petrovića uz živahno korenspondiranje sa Miodragom Pavlovićem, a potom i sa razložnim Slavkom Gordićem, da ne mimoiđemo hronološka razmatranja Jovana Skerlića, Isidore Sekulić i Leona Kojena.
Pred nama je izuzetno, u raščitanosti, rasvetljena pesnička imaginacija. Uvertirno, Vojislav Ilić, stihovano predstavlja „važnu sponu između našeg romantizma i modernih tendencija s početka XX veka.“ Ko od liričara nije, u čitalačkom dahu, zastajao nad njegovim „deskriptivnim i elegičnim“ lirskim tonusom?! Iz njegove gorke i sivo idilične atmosfere blesnuće retko upečatljivi ditirambi. Upravo, tu ditirambsku ubedljivost razjašnjava Despić koji traktatno zadire u samu „ditirampsku energiju“, u njenu čulnost kojom se otvaraju „ekspresivna rešenja“. Despić nam, međuredno navodi dramatiku piščevog života i time nam vizuelno dočarava nagoveštaj Vojislava Ilića blizak simbolizmu.
Iza lirskog podijuma opijatnog zanosa, iz kartonskog kofera Sorbone, parnasovski će se razlistati Milan Rakić „reformator srpskog stiha“ za koga Despić precizno kaže da jeste lirik „životne rezignacije“. Rakićev lirski subjekt prati „tiha tragika ljudskog bitisanja“. On je stihom budio našu svest iz trusnih komatoznih stanja, iz zaborava, pevajući „o greškama i gresima iz prošlosti“. Despić, dakle, ne zanemaruje zablude i olake previde nasiona. Otuda on u Rakićevom lirizmu vidi „sudbinske neumitnosti“. Njegov strofični senzibilitet jeste i u njegovom stihu: „Što boli drugog boli i mene.“ Despić, zadirući u sudbinske meandre, razjašnjava posledično stanje stiha, trenut iluzije kada pesma ostavlja pečatni trag „tragičnog iskustva života“, između želje i slutnje, smutnje i zaborava. Koliko god da je Rakić podsećao na „zamiranje“ toliko je stvaralački lirski senzibilitet Veljka Petrovića pun „nervoze modernog čoveka“ sa tvrdim zvukom za „čvornovatiji ritam i retoričku prodornost“. I prozna organika ovoga pisca bliska je Jakovu Ignjatoviću, srčano intonirana, nosi u svom narativu dramatiku „rastrzane duše“.
Lirika Stanislava Vinavera teži „ka tematizovanju neizrecivog i mističnog“ dok je poezija Aleksandra Tišme okrenuta „estetici ružnog i šokantnog“ i, opet, bliska je poetskom naturalizmu uz samrtni strah nad kojim lebde teskobe natrunjene ratom i stradanjem. Stradalne niti upertlavaju i prozna sočinjenija ovoga pisca.
Ma koliko da lirika Ljubomira Simovića, u bujicama, sadržajno razastire „atribute idiličnog predstavljanja“ ona jasno predočava logiku apsurda u odgonetanju smisla, kako je zapazio i Mihajlo Pantić. Kolokvijalni svakodnev Ljubomira Simovića vrcavo je nadahnut kao i kod Matije Bećkovića.
Despić, zalazeći u retoričku imperativnost lirike Branislava Petrovića na lucidan način uvodi nas u očuđujuće efekte pesničkih slika oslikanih istorijom „zločina i beščašća“ kao na platnenom fonu oslikanog rusvaja Milića od Mačve. Dok Dragan Jovanović Danilov, ma koliko barokno razbokoren, po Despiću jeste uistinu rapsod ćutanja i zatočene tišine u međurečju gde pesnički čin opstaje kao magijska lirska konsekvencija „više kazuje prećutanim nego izrečenim“.
Despić i kada ogledno meandrira kroz mimikriju Danice Vukićević, ne zaobilazi, u post skriptumu svoje traktatne knjige, artikulaciju drame koju ta lirika živi. Niti preskače tonus „sećanja“ drumarine Borisa Lazića ispisanog unutrašnjim pejzažom stiha uz samogovor melanholične rezignacije Miloša Petkovića u epilogu za „grafogram duševnog i duhovnog života“U celosti viđeno, Despić ume u traktatu da zaošija rečenicu i da na čitanom tekstu udari nepogrešivo i pravedno suvi žig koji ne vara. Ima nečeg testamentarno vrednog u njegovom esejiziranju. Njegovo oko oštro i fotografski rečenično jasno opaža. On jeste eksplicitni perfekcionista čijoj sušti se veruje. Nije se slučajno izvrnuta rukavica fariseja našla u Bibliji. Pesnici jesu dramaturzi čulnih perverzija, narcisi izvrnutih ogledala varljive zbilje. Kod Despića nema ovlašnog – sve je srž.
