Пише: Миливоје Павловић
Индикативно је да је Иво Андрић избегавао и да јавно демантује неке грубе погрешке у вези с његовим животом и делом. Пријатељима је говорио да јавно изнете неистине о њему сведоче пре свега о онима који су их ставили у оптицај. На потпитање: „Да ли бисте демантовали ако би се у новинама појавио наслов АНДРИЋ УКРАО ЗВОНА КЕЛТСКЕ КАТЕДРАЛЕ!“, мирно је, према сведочењу Милована Витезовића, одговорио: „Зашто ја, нека демантује Келтска катедрала…“
Нешто мање пријатна епизода о Андрићевој комуникацији с новинарима је она о којој је Мирослав Караулац, аутор неколико добрих књига о делу и животу нашег нобеловца, сведочио у разговору с Небојшом Грујичићем за недељник „Време“ од 6. марта 2008. године (пренето у књигу М. Караулца „Човек и писац”, Београд 2015). Наиме, после добијања Нобелове награде (1961), и непосредно након пријема код председника Републике, Андрић је примио на разговор новинарку једног загребачког дневног листа. На почетку разговора новинарка је поставила следеће питање:
„Занима ме како се у овој ситуацији осећа највећи Хрват?“
Андрић је на ову провокацију реаговао речима:
„Госпођо, ја сам пре свега Београђанин. Наш интервју је завршен!“
(Из рукописа „Гласови на ветру“)