Piše: Milivoje Pavlović

Za razliku od mnogih uglednih i plodnih pisaca sa zanimljivom biografijom, Ivo Andrić je izbegavao da u direktnom iskazu govori o sebi i svom životu, čak i o delu.

Iako ljubazan u komunikaciji s novinarskom i kulturnom javnošću, pokazivao je neraspoloženje, pa i odbojnost prema javnoj demonstraciji ličnog stava. Verovao je da pisac ne treba na taj način da bude posrednik između publike i dela. U više navrata, na traženje novinara da o svom životu i svojoj poetici svedoči kroz intervju, branio se govoreći kako se svi odgovori nalaze u već napisanim stranicama – da je delo najbolji tumač pisca, a ne obrnuto. Andrić je izbegavao dramsku napetost koju neizbežno donosi dijaloška priroda intervjua. Time se može objasniti i činjenica da je iza Andrića ostao samo jedan nezavršeni pokušaj pisanja dramskog dela.

Andrić je odbio da direktno eksponira autorsku ličnost i u susretima s Branimirom Ćosićem u okviru pripreme knjige Deset pisaca – deset razgovora (1931). U predgovoru Ćosić obaveštava čitaoce kako su svi napori da s Andrićem obavi intervju ostali bezuspešni, uprkos brojnim susretima i međusobnom uvažavanju. Budućeg nobelovca nema u ovoj knjizi; Ćosić jedino donosi Andrićevu misao iz (pokušaja) razgovora o tome kako je pri pisanju teže izbrisati nego napisati.

RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal — Youtube Screenshot/ RTS Kulturno-umetnički program – Zvanični kanal

Ključne dimenzije svoje poetike i poimanja prirode umetničkog stvaranja Andrić je 1935. izložio u Razgovoru sa Gojom, potom u Znakovima pored puta i drugim esejima. Razgovor sa Gojom nije, razume se, nikakav intervju već filozofsko-poetički spis. U ovom delu veliki slikar (rođen sredinom 18. veka), kao Andrićev maskirani dvojnik, piščev alter ego, ocrtava osnovne konture Andrićevog pogleda na umetnost, odnos između stvarnosti i stvaralaštva i relacije između tvorca i dela.

Indikativno je da je Ivo Andrić izbegavao i da javno demantuje neke grube pogreške u vezi s njegovim životom i delom. Prijateljima je govorio da javno iznete neistine o njemu svedoče pre svega o onima koji su ih stavili u opticaj. Na potpitanje: „Da li biste demantovali ako bi se u novinama pojavio naslov ANDRIĆ UKRAO ZVONA KELTSKE KATEDRALE!“, mirno je, prema svedočenju Milovana Vitezovića, odgovorio: „Zašto ja, neka demantuje Keltska katedrala…“

Nešto manje prijatna epizoda o Andrićevoj komunikaciji s novinarima je ona o kojoj je Miroslav Karaulac, autor nekoliko dobrih knjiga o delu i životu našeg nobelovca, svedočio u razgovoru s Nebojšom Grujičićem za nedeljnik „Vreme“ od 6. marta 2008. godine (preneto u knjigu M. Karaulca „Čovek i pisac”, Beograd 2015). Naime, posle dobijanja Nobelove nagrade (1961), i neposredno nakon prijema kod predsednika Republike, Andrić je primio na razgovor novinarku jednog zagrebačkog dnevnog lista. Na početku razgovora novinarka je postavila sledeće pitanje:

„Zanima me kako se u ovoj situaciji oseća najveći Hrvat?“

Andrić je na ovu provokaciju reagovao rečima:

„Gospođo, ja sam pre svega Beograđanin. Naš intervju je završen!“

(Iz rukopisa „Glasovi na vetru“)

Podelite post