Пише: Настасја Писарев
Хосе Овехеро (1958) је награђивани шпански аутор који је објављивао у готово свим књижевним родовима, од путописа, преко поезије и романа, све до збирки есеја, у које спада и „Етика суровости“ . Ова веома приступачна збирка есеја промишља људску суровост првенствено кроз призму уметности, али у томе не искључује ни њену појавност у свим другим аспектима људског деловања, покушавајући да је осветли и објасни културолошки, антрополошки, психолошки, па и – естетски. Занимљива је и полазна тачка Овехера, који сматра да је суровост свакако у великој мери везана за шпанску културу којој он сам припада, и говорећи о кориди, аутор примећује да је „у мало земаља сурови спектакл заузео тако средишње место у националној култури.“
У даљим поглављима Овехеро се често враћа на питање смисла суровости у уметности – од приказа суровости који је ту да би изазвао снажну реакцију публике, до оног која се претвара у „оруђе статуса кво“, обично када постаје нека врста одушка морбидној радозналости. Овехеро маркира још једну занимљиву уметничку игру – онда када је насиље тако екстремно да постаје изазов, односно нека врста прећутног такмичења са публиком „да се види ко је јачи“. Овехиро скреће пажњу и на приказивање свирепости које је ту да би испунило мрачне пориве конзумената – у оваквом случају гледање је у најамању руку катартично и постаје замена за оно што се никада неће остварити у реалности.
Овехиро покушава да оствари што шири замах у својој збирци – од тумачења чувеног перформанса Марине Абрамовић у којој ју је један од учесника замало (?) убио, до богатог захвата у књижевност (Онети, Кормак Макарти, Кенети, Елфрида Јелинек, Маркиз де Сад, Мартин-Сантос…), преко перформативног вербалног насиља какво је присутно у Хандкеовој представи „Вређање публике“ све до поступака познатих синеаста где се враћамо још једном шпанском аутору – Алмодовару, а затим и краљу естетизованог филмског насиља, Квентину Тарантину.
