Piše: Nastasja Pisarev
Hose Ovehero (1958) je nagrađivani španski autor koji je objavljivao u gotovo svim književnim rodovima, od putopisa, preko poezije i romana, sve do zbirki eseja, u koje spada i „Etika surovosti“ . Ova veoma pristupačna zbirka eseja promišlja ljudsku surovost prvenstveno kroz prizmu umetnosti, ali u tome ne isključuje ni njenu pojavnost u svim drugim aspektima ljudskog delovanja, pokušavajući da je osvetli i objasni kulturološki, antropološki, psihološki, pa i – estetski. Zanimljiva je i polazna tačka Ovehera, koji smatra da je surovost svakako u velikoj meri vezana za špansku kulturu kojoj on sam pripada, i govoreći o koridi, autor primećuje da je „u malo zemalja surovi spektakl zauzeo tako središnje mesto u nacionalnoj kulturi.“
U daljim poglavljima Ovehero se često vraća na pitanje smisla surovosti u umetnosti – od prikaza surovosti koji je tu da bi izazvao snažnu reakciju publike, do onog koja se pretvara u „oruđe statusa kvo“, obično kada postaje neka vrsta oduška morbidnoj radoznalosti. Ovehero markira još jednu zanimljivu umetničku igru – onda kada je nasilje tako ekstremno da postaje izazov, odnosno neka vrsta prećutnog takmičenja sa publikom „da se vidi ko je jači“. Ovehiro skreće pažnju i na prikazivanje svireposti koje je tu da bi ispunilo mračne porive konzumenata – u ovakvom slučaju gledanje je u najamanju ruku katartično i postaje zamena za ono što se nikada neće ostvariti u realnosti.
Ovehiro pokušava da ostvari što širi zamah u svojoj zbirci – od tumačenja čuvenog performansa Marine Abramović u kojoj ju je jedan od učesnika zamalo (?) ubio, do bogatog zahvata u književnost (Oneti, Kormak Makarti, Keneti, Elfrida Jelinek, Markiz de Sad, Martin-Santos…), preko performativnog verbalnog nasilja kakvo je prisutno u Handkeovoj predstavi „Vređanje publike“ sve do postupaka poznatih sineasta gde se vraćamo još jednom španskom autoru – Almodovaru, a zatim i kralju estetizovanog filmskog nasilja, Kventinu Tarantinu.
