Пише: Ненад Шапоња
Недеља, 8. мај 2016.
Управо излазим из „Гранд Халич“ хотела, узвишеног над заливом Златан рог, који се љеска под последњим сунцем. Са мном је двадесет издавача и литерарних агената из целог света, а испред нас, Нермин, шефица једне од најоперативнијих европских ауторских агенција, турског „Калема“, корача уским улицама узбрдо до своје канцеларије у улици, односно сокаку, Сехбендер. Црвена је њена боја, као и застава турске литературе након Орхана Памука. Пењемо се уличним степеницама, близнакињама оних са париског Монмарта. Идемо на приступну журку, парти упознавања. Овде ћемо затим наредна три дана упознавати најзначајније турске издаваче и ауторе. Нермин је за десет година, колико се бави послом литерарног агента, успела да у свету прода више од 1600 наслова турских писаца и постане један од најпознатијих европских агената. Зрачи невероватном енергијом, поседује огромна знања из области којима се бави, а влада, богами, и страховитом релационом интелигенцијом. У сваком моменту, показало се наредних дана, зна кога ће спојити с ким и зашто, а њене млађе сараднице, Хазал и Седеф, прате је у стопу. Животни мото им је, изгледа, нигде без осмеха.
Скупили су, испоставља се, издавачку екипу поприличне специфичне тежине која покрива добар део глобуса, а и приличан опсег издавачког тржишта. Габријел је из Мексико Ситија, Тим из Њујорка, Гудрун из Рејкјавика, Ребека, Саманта, Сузи Лео и Ребека из Лондона, као и Небила, новинарка из културне рубрике „Гардијана“, Карел и Рози из Брисела, Матс из Гетеборга, Никола из Минхена, Силвија из Цириха, Ђулија из Торина, Филип из Скопља, Ојуншимег из Улан Батора, Асмита из Мумбаја, и ја из Новог Сада. Парти вам нећу препричавати, о чему ћемо сви причати него о књигама, о књижевности и свим њеним формама и о нашим пословима. Али тек да знате, врло брзо смо се скужили, препознали по књижевном укусу, утврдили да нам је планета веома мала, да сви знамо сличне ствари, а понеко се најискреније дивио неколицини српских и хрватских најбриљантнијих писаца. Јер их је читао негде у белом свету. Остали смо поприлично дуже него што би од нас очекивала конвенција првог сусрета.
Среда, 11. мај 2016.
„Felloooooows!“, узвикује свако мало Нермин подигнуте руке, у лепршавој црвеној хаљини. Не размишљајући наоко ни о чему, пратећи је у стопу, што није баш лако постићи, даљине овог града скоро да нестају. Задала нам је невероватан ритам. Ово је град по коме се хода необично лако. Пробијамо се кроз магловитост тек разбуђених улица Галате. Овога пута, уместо у издавачку кућу, стижемо поново у јутарњу раскош баште кафеа „Cesayir“, где нас чека, ни мање ни више, него Џан Дундар, тренутно једно од најпонављанијих имена са ових простора у западним медијима. Овдашњи официјелни медији пак, о њему углавном ћуте. Овај писац и новинар управо је, као уредник забрањених новина „Џумхуријет“, осуђен на пет година затворске казне због онога што је писао, односно објавио у свом листу. Наводно је тиме одавао државне тајне. Пре пресуде провео је пола године у затвору, а након изласка из суднице, пре неки дан, на њега је покушан и атентат. Неко је изгледа хтео да потврди и појача пресуду интелектуалцу који се бори за демократско друштво. Радник обезбеђења и Џанова супруга су стицајем околности успели да спрече најгоре.
Џан говори са супериорним осмехом човека са друге стране, човека потпуно спремног на све што може да му се деси. Да иронија буде потпуна, у затвору је лежао са онима из коруптивног ланца који су били предмет његових текстова. Последња три месеца је у затвору писао књигу која се већ преводи на седам језика (ах, невероватна Нермин!), а у Турској је прави хит, за месец дана се продало преко 150 хиљада примерака. У Србији се, ваљда, ни Да Винчијев код Дена Брауна није продао у том тиражу. Каже да је имао добру атмосферу за писање у затвору, у самици га нико није превише узнемиравао.
Пратим како, у разговору с њим, сви из групе постајемо жестоко политичка бића, и поред тога што смо овде као издавачи, књижевни агенти и преводиоци. Фокусираност и тензија разговора се диже на виши ниво. Одреда поредимо ситуације у својим земљама и своје актуелне политичаре са турским. Мени се по природи ствари намеће поређење са случајем убиства новинара Славка Ћурувије које, иако већ на прагу пунолетства (десило се пре седамнаест пуних година), не само да је неразрешено, већ и врло јасно показује методологију репресије диктаторских режима. Овде сви знају да овдашњи председник полако задобија султанска овлашћења, а нашег домаћина зову „турски Асанж“. Он види садашњу Турску као воз који иде на исток, уместо на запад. А што је најневероватније, западни државници примају председника који води државу у том правцу, док се на писма писца из затвора углавном оглушују. Када су премијера земље питали у иностранству за Дундара, он им је одговорио да није у реду да се распитују о једном затворенику (а не о новинару, или писцу, у затвору) и, наравно, да неће да се меша у рад правосудних органа.
Понекад се питам, шта је уствари тренутак који живимо, догађај који се десио испред нас, човек који је ушао у наш свет, или доживљај који се десио у нама и носимо га дуже или краће време, све док не избледи. Ако избледи.
Овде је атмосфера усијана од рада, табани су нам се претходних дана забридели од ходања уздуж и попреко, од издавача до издавача. Но, данас ми примамо издаваче у Румунском културном центру. Сасвим различити, пребогати идејама и књигама, имају по пола сата усредсређеног времена да нам се представе. Сви редом их решетају питањима. Уз Матса и Филипа, ту су најактивнији Шерон, Лео и Сузи, која уствари није из Лондона, него из Велса, са врло специфичним акцентом. Неки објављују моје омиљене писце, Канетија, Стајнбека, Џона Фаулса, Жоржа Перека… Понекога бих требало поново да читам. Неке можда – не, сигурно – треба објавити поново у Србији.
Турско тржиште књига је, иначе, импресивно, а како и не би било у народу у кога је најчитанија књига Мали принц. Имају 2200 издавачких кућа (од тога их 400 издаје по 100 и више наслова годишње), издају преко 50 хиљада нових наслова сваке године (за разлику од нас, који их имамо сада око 3 до 4 хиљаде), у укупном тиражу од преко 350 милиона. Једанаести су у свету по броју нових наслова. Агенти међу нама, у првом реду, у првом реду Габријел, који заступа Планету, највећу латино-америчку кућу, као и Никола, из немачког огранка Рендом Хауса, имаће овде пуне руке посла. Никола је, у овом случају, женско име, а носи га децентна млада особа отвореног духа.
Примећујем да сам заборавио торбу са ајпедом и другим важним стварима у „Cesayiru“, но Нермин наравно има решење: Небила је остала да направи интервју са Дундаром за „Гардијанов“ видео подкаст. Хвала, Небила! Небила, Лондонка пакистанског порекла, са богатом париском биографијом и невероватном моћи фацијалне трансформације и експресије, иако другог занимања, савршено се уклапа у нашу групу. Не сумњам да ће једног дана можда и она постати издавач. Мислим по аналогији, и Сузи је раније радила за „Гардијан“, а сада је уредник и писац.
Поново смо прешли Златан рог, или по турски Халич. Брзински обилазимо Топкапи сарај, неколико античких музеја и библиотеку Османа Хамдија, која чува посебно драгоцене књиге и рукописе. Но, послу никад краја. Модерном и изузетном чистом линијом подземне железнице одлазимо на пријем код још једног издавача. На последњем спрату, у делу града који је у свему идентичан оним крајевима западноевропских престоница у којима су квадрати најскупљи, а кулисе одређују радње са јагуарима или Луј Витон ташнама у излогу, прима нас издавач чији су тиражи фасцинантни, а делокруг активности огроман. Филип је срећан да може да нам хвали уредницу Асли Перкер, која је и писац, као једног од најуспешнијих аутора његове куће у Македонији. Иначе, сасвим ми изгледа да су жене преузеле власт у Турској, барем што се тиче издаваштва. Скоро свугде воде главну реч, знају шта хоће, резултати су јако видљиви, а оне самосвесне и подразумевајуће поносне.
У пола десет увече, када напуштамо ову кућу, део запослених у канцеларијама и даље ради. А ни за нас нема одмора. Нермин нам је упланирала и завршну журку у ресторану „Ферај“, у улици Бало, до које се стиже, наравно, ноћном шетњом од пола сата, најпре до Трга Таксим, па низ улицу Истикал до Галата сараја. Габријел је запањен да сам све то пронашао, иако смо причајући изгубили нит групе. Док се шетамо, жали се да у Мексико Ситију после девет сати није баш препоручљива оваква шетња. А и за разлику од Истанбула, који је баш свакодневно умиван ветром са Босфора, у његовом граду је загађење огромно. Да журка баш не би била само забава, Нермин се побринула да нам доведе и једног од најинтересантнијих савремених турских писаца, такође могућег Агориног аутора, Ахмета Умита. Није лоше, упознајем трећег аутора за три дана. Причамо о Истанбулу и Достојевском.
Касније, у хотелу, скоро анестезиран од огромног броја утисака, размишљам како нисам стигао да навратим у улицу Чукурџуму, која нам је ту, на дохват руке, у нашем кварту Бејоглу, на пола пута од хотела „Халич“ и оног голог Трга Таксим, у Памуков Музеј невиности, још један јединствени литерарни артефакт у овом граду. Покушаћу сутра пре подне, пре паковања, да га видим на апсолутно недовољних пола сата.
(одломак из књиге „А Брисел се не дâ преходати лако“ Ненада Шапоње; Агора, 2018)
