Piše: Nenad Šaponja
Nedelja, 8. maj 2016.
Upravo izlazim iz „Grand Halič“ hotela, uzvišenog nad zalivom Zlatan rog, koji se ljeska pod poslednjim suncem. Sa mnom je dvadeset izdavača i literarnih agenata iz celog sveta, a ispred nas, Nermin, šefica jedne od najoperativnijih evropskih autorskih agencija, turskog „Kalema“, korača uskim ulicama uzbrdo do svoje kancelarije u ulici, odnosno sokaku, Sehbender. Crvena je njena boja, kao i zastava turske literature nakon Orhana Pamuka. Penjemo se uličnim stepenicama, bliznakinjama onih sa pariskog Monmarta. Idemo na pristupnu žurku, parti upoznavanja. Ovde ćemo zatim naredna tri dana upoznavati najznačajnije turske izdavače i autore. Nermin je za deset godina, koliko se bavi poslom literarnog agenta, uspela da u svetu proda više od 1600 naslova turskih pisaca i postane jedan od najpoznatijih evropskih agenata. Zrači neverovatnom energijom, poseduje ogromna znanja iz oblasti kojima se bavi, a vlada, bogami, i strahovitom relacionom inteligencijom. U svakom momentu, pokazalo se narednih dana, zna koga će spojiti s kim i zašto, a njene mlađe saradnice, Hazal i Sedef, prate je u stopu. Životni moto im je, izgleda, nigde bez osmeha.
Skupili su, ispostavlja se, izdavačku ekipu poprilične specifične težine koja pokriva dobar deo globusa, a i priličan opseg izdavačkog tržišta. Gabrijel je iz Meksiko Sitija, Tim iz Njujorka, Gudrun iz Rejkjavika, Rebeka, Samanta, Suzi Leo i Rebeka iz Londona, kao i Nebila, novinarka iz kulturne rubrike „Gardijana“, Karel i Rozi iz Brisela, Mats iz Geteborga, Nikola iz Minhena, Silvija iz Ciriha, Đulija iz Torina, Filip iz Skoplja, Ojunšimeg iz Ulan Batora, Asmita iz Mumbaja, i ja iz Novog Sada. Parti vam neću prepričavati, o čemu ćemo svi pričati nego o knjigama, o književnosti i svim njenim formama i o našim poslovima. Ali tek da znate, vrlo brzo smo se skužili, prepoznali po književnom ukusu, utvrdili da nam je planeta veoma mala, da svi znamo slične stvari, a poneko se najiskrenije divio nekolicini srpskih i hrvatskih najbriljantnijih pisaca. Jer ih je čitao negde u belom svetu. Ostali smo poprilično duže nego što bi od nas očekivala konvencija prvog susreta.
Sreda, 11. maj 2016.
„Felloooooows!“, uzvikuje svako malo Nermin podignute ruke, u lepršavoj crvenoj haljini. Ne razmišljajući naoko ni o čemu, prateći je u stopu, što nije baš lako postići, daljine ovog grada skoro da nestaju. Zadala nam je neverovatan ritam. Ovo je grad po kome se hoda neobično lako. Probijamo se kroz maglovitost tek razbuđenih ulica Galate. Ovoga puta, umesto u izdavačku kuću, stižemo ponovo u jutarnju raskoš bašte kafea „Cesayir“, gde nas čeka, ni manje ni više, nego Džan Dundar, trenutno jedno od najponavljanijih imena sa ovih prostora u zapadnim medijima. Ovdašnji oficijelni mediji pak, o njemu uglavnom ćute. Ovaj pisac i novinar upravo je, kao urednik zabranjenih novina „Džumhurijet“, osuđen na pet godina zatvorske kazne zbog onoga što je pisao, odnosno objavio u svom listu. Navodno je time odavao državne tajne. Pre presude proveo je pola godine u zatvoru, a nakon izlaska iz sudnice, pre neki dan, na njega je pokušan i atentat. Neko je izgleda hteo da potvrdi i pojača presudu intelektualcu koji se bori za demokratsko društvo. Radnik obezbeđenja i Džanova supruga su sticajem okolnosti uspeli da spreče najgore.
Džan govori sa superiornim osmehom čoveka sa druge strane, čoveka potpuno spremnog na sve što može da mu se desi. Da ironija bude potpuna, u zatvoru je ležao sa onima iz koruptivnog lanca koji su bili predmet njegovih tekstova. Poslednja tri meseca je u zatvoru pisao knjigu koja se već prevodi na sedam jezika (ah, neverovatna Nermin!), a u Turskoj je pravi hit, za mesec dana se prodalo preko 150 hiljada primeraka. U Srbiji se, valjda, ni Da Vinčijev kod Dena Brauna nije prodao u tom tiražu. Kaže da je imao dobru atmosferu za pisanje u zatvoru, u samici ga niko nije previše uznemiravao.
Pratim kako, u razgovoru s njim, svi iz grupe postajemo žestoko politička bića, i pored toga što smo ovde kao izdavači, književni agenti i prevodioci. Fokusiranost i tenzija razgovora se diže na viši nivo. Odreda poredimo situacije u svojim zemljama i svoje aktuelne političare sa turskim. Meni se po prirodi stvari nameće poređenje sa slučajem ubistva novinara Slavka Ćuruvije koje, iako već na pragu punoletstva (desilo se pre sedamnaest punih godina), ne samo da je nerazrešeno, već i vrlo jasno pokazuje metodologiju represije diktatorskih režima. Ovde svi znaju da ovdašnji predsednik polako zadobija sultanska ovlašćenja, a našeg domaćina zovu „turski Asanž“. On vidi sadašnju Tursku kao voz koji ide na istok, umesto na zapad. A što je najneverovatnije, zapadni državnici primaju predsednika koji vodi državu u tom pravcu, dok se na pisma pisca iz zatvora uglavnom oglušuju. Kada su premijera zemlje pitali u inostranstvu za Dundara, on im je odgovorio da nije u redu da se raspituju o jednom zatvoreniku (a ne o novinaru, ili piscu, u zatvoru) i, naravno, da neće da se meša u rad pravosudnih organa.
Ponekad se pitam, šta je ustvari trenutak koji živimo, događaj koji se desio ispred nas, čovek koji je ušao u naš svet, ili doživljaj koji se desio u nama i nosimo ga duže ili kraće vreme, sve dok ne izbledi. Ako izbledi.
Ovde je atmosfera usijana od rada, tabani su nam se prethodnih dana zabrideli od hodanja uzduž i popreko, od izdavača do izdavača. No, danas mi primamo izdavače u Rumunskom kulturnom centru. Sasvim različiti, prebogati idejama i knjigama, imaju po pola sata usredsređenog vremena da nam se predstave. Svi redom ih rešetaju pitanjima. Uz Matsa i Filipa, tu su najaktivniji Šeron, Leo i Suzi, koja ustvari nije iz Londona, nego iz Velsa, sa vrlo specifičnim akcentom. Neki objavljuju moje omiljene pisce, Kanetija, Stajnbeka, Džona Faulsa, Žorža Pereka… Ponekoga bih trebalo ponovo da čitam. Neke možda – ne, sigurno – treba objaviti ponovo u Srbiji.
Tursko tržište knjiga je, inače, impresivno, a kako i ne bi bilo u narodu u koga je najčitanija knjiga Mali princ. Imaju 2200 izdavačkih kuća (od toga ih 400 izdaje po 100 i više naslova godišnje), izdaju preko 50 hiljada novih naslova svake godine (za razliku od nas, koji ih imamo sada oko 3 do 4 hiljade), u ukupnom tiražu od preko 350 miliona. Jedanaesti su u svetu po broju novih naslova. Agenti među nama, u prvom redu, u prvom redu Gabrijel, koji zastupa Planetu, najveću latino-američku kuću, kao i Nikola, iz nemačkog ogranka Rendom Hausa, imaće ovde pune ruke posla. Nikola je, u ovom slučaju, žensko ime, a nosi ga decentna mlada osoba otvorenog duha.
Primećujem da sam zaboravio torbu sa ajpedom i drugim važnim stvarima u „Cesayiru“, no Nermin naravno ima rešenje: Nebila je ostala da napravi intervju sa Dundarom za „Gardijanov“ video podkast. Hvala, Nebila! Nebila, Londonka pakistanskog porekla, sa bogatom pariskom biografijom i neverovatnom moći facijalne transformacije i ekspresije, iako drugog zanimanja, savršeno se uklapa u našu grupu. Ne sumnjam da će jednog dana možda i ona postati izdavač. Mislim po analogiji, i Suzi je ranije radila za „Gardijan“, a sada je urednik i pisac.
Ponovo smo prešli Zlatan rog, ili po turski Halič. Brzinski obilazimo Topkapi saraj, nekoliko antičkih muzeja i biblioteku Osmana Hamdija, koja čuva posebno dragocene knjige i rukopise. No, poslu nikad kraja. Modernom i izuzetnom čistom linijom podzemne železnice odlazimo na prijem kod još jednog izdavača. Na poslednjem spratu, u delu grada koji je u svemu identičan onim krajevima zapadnoevropskih prestonica u kojima su kvadrati najskuplji, a kulise određuju radnje sa jaguarima ili Luj Viton tašnama u izlogu, prima nas izdavač čiji su tiraži fascinantni, a delokrug aktivnosti ogroman. Filip je srećan da može da nam hvali urednicu Asli Perker, koja je i pisac, kao jednog od najuspešnijih autora njegove kuće u Makedoniji. Inače, sasvim mi izgleda da su žene preuzele vlast u Turskoj, barem što se tiče izdavaštva. Skoro svugde vode glavnu reč, znaju šta hoće, rezultati su jako vidljivi, a one samosvesne i podrazumevajuće ponosne.
U pola deset uveče, kada napuštamo ovu kuću, deo zaposlenih u kancelarijama i dalje radi. A ni za nas nema odmora. Nermin nam je uplanirala i završnu žurku u restoranu „Feraj“, u ulici Balo, do koje se stiže, naravno, noćnom šetnjom od pola sata, najpre do Trga Taksim, pa niz ulicu Istikal do Galata saraja. Gabrijel je zapanjen da sam sve to pronašao, iako smo pričajući izgubili nit grupe. Dok se šetamo, žali se da u Meksiko Sitiju posle devet sati nije baš preporučljiva ovakva šetnja. A i za razliku od Istanbula, koji je baš svakodnevno umivan vetrom sa Bosfora, u njegovom gradu je zagađenje ogromno. Da žurka baš ne bi bila samo zabava, Nermin se pobrinula da nam dovede i jednog od najinteresantnijih savremenih turskih pisaca, takođe mogućeg Agorinog autora, Ahmeta Umita. Nije loše, upoznajem trećeg autora za tri dana. Pričamo o Istanbulu i Dostojevskom.
Kasnije, u hotelu, skoro anesteziran od ogromnog broja utisaka, razmišljam kako nisam stigao da navratim u ulicu Čukurdžumu, koja nam je tu, na dohvat ruke, u našem kvartu Bejoglu, na pola puta od hotela „Halič“ i onog golog Trga Taksim, u Pamukov Muzej nevinosti, još jedan jedinstveni literarni artefakt u ovom gradu. Pokušaću sutra pre podne, pre pakovanja, da ga vidim na apsolutno nedovoljnih pola sata.
(odlomak iz knjige „A Brisel se ne dâ prehodati lako“ Nenada Šaponje; Agora, 2018)
