Пише: Настасја Писарев
Илија Бакић (1960) је песник, приповедач, романсијер, есејиста, књижевни и стрип критичар и вечни прегалац и добри и вредни дух књижевне фантастике код нас. Ове године објавио је још једно одлично издање које се бави управо овом темом. „Историја без и“ може се готово читати као мала савремена енциклопедија или приручник за модерну књижевну фантастику, и у три стотине страна (подељених у два одељка), даје богат преглед великог броја аутора, покривајући временски распон од Жила Верна и Херберта Џорџа Велса, па све до писаца попут Теда Ћанга и Ијана Мекдоналда. Књига је настала из приређених текстова које је Илија Бакић објављивао претходних тридесетак година у „Дневнику“, као и у часописима „Свеске“, „Квартал“, „Знак Сагите“ и „Књижевна фантастика“, и који су посебно уређивани за ово издање. Чињеница да се „Историја без и“ (иако није нужно настајала са том намером) може користити као својеврстан водич кроз најбољу књижевну фантастику посебна је вредност овог издања. Ова књига даје садржајан преглед свих (или готово свих) релевантних модерних аутора фантастике, са посебним освртима на њихова дела, нарочито она која су мењала парадигму, и, како каже сам Бакић, доносила нове идеје и садржаје у жанровски корпус.
Први одељак доноси есеје о етаблираним ауторима фантастике где су у савременом тренутку посебно драгоцени увиди о Филипу Дику и његовим мрачним визијама будућности (које Бакић ефектно илуструје историјско-политичким контекстом), а на које се сјајно наставља анализа киберпанка Вилијема Гибсона (и његових литерарних сабораца), чије се бруталне текстуалне деконструкције наше цивилизацијске стварности током година нажалост чине све мање и мање фантастичне. Мали предах у нешто лирскије тонове пружају текстови о мајсторској Урсули Легвин, док уз плејаду књижевних класика Бакић додаје најбоље (или најзанимљивије) модерне ауторе који су тек ушли (или улазе) у канон. Други део књиге састављен је углавном од краћих текстова
посвећених важним књигама из области фантастике, а чији аутори се нису нашли у првом делу (од Херберта, преко Симака, Метисона и Стругацких па све до много мање познатих важних имена попут Стерлинга).
(Нишки културни центар 2024)
