Пише: Настасја Писарев
Књига „Писма Милени“ састављена је од скупа писама која је Франц Кафка слао Милени Јесенској, чешкој новинарки и преводитељки, у периоду од 1920. до 1923. У тренутку када су се упознали, Милена је била у несрећном браку, а сам Кафка већ болестан од туберкулозе (од које ће и умрети 1924). О сусрету са Миленом коју је упознао пошто је она пожелела да преведе једну његову причу на чешки писао је овако: „Када сам вас видео, Милена, било је као да сам ушетао у просторију пуну сунца. Ви сте говорили а свет је био светлији, слободнији.“
Са сваким писмом, тон је све приснији, и Кафка из персирања врло брзо почиње да се Милени обраћа сасвим интимно, све чешће са дозом страственог очајања: „Врло добро разумем твој чешки, чујем и смех, али ја се удубљујем у Твоја писма и између речи и смеха, а онда чујем само ту реч, а сем тога, моја природа је: страх“. Необично је у овим исповедним текстовима видети сасвим другачијег Кафку – уместо сомнабулних тескобних визија које су промениле књижевну парадигму, у писмима је тон интиман и личан, приступачан, често сасвим сентименталан. Али мрачни, упечатљиви тон писца „Замка“ и „Процеса“ да се наслутити и у овој форми – његове су реченице и даље нервозне, у многим писмима детаљно пише о својим сновима, који су свакако дубоко утицали на његову поетику, а повремено се између редова о обичној свакодневици, или излива нежних осећања, његов језик измиче из очекиваних калупа, и израњају препознатљиве тешке, евокативне слике карактеристичне за његову прозу (попут привиђења о човеку који зарања у земљу као у воду као кртица, пред ужасом од самоубиства изазваног прељубом).
Писма пружају увиде у интимна размишљања чувеног писца који разматра своју националну припадност, и однос према јеврејском наслеђу, затим своје болне раскиде веридби у којима је критичан према себи („унесрећио сам обе девојке“), пријатељство са Максом Бродом коме се диви, али и однос према језику (писма су пуна реченица на чешком, за који бележи да му је близак.)
Нажалост, ова љубавна прича остаје без јасног краја – иронично, или не, баш као у Кафкиној прози, у њој нема ни катарзе ни испуњења. Кафка и Милена Јесенска су се у правом животу срели тек неколико пута, а веза коју су делили највећим делом је постојала само у писмима које су размењивали.
Преводилац: Маја Анастасијевић
Издавач: Лагуна, 2024.
