Пише: Ненад Шапоња
Четвртак, 20. октобар 2016.
Време је мутно и сиво. Или је барем такав мој утисак док путујем седам надземних и подземних метро станица из Бад Хомбурга до Festhalle у коме се одржава Франкфуртски сајам књига. Улазак у сајам је улазак у вештачки рај. Бескрај светова светлуца кроз књиге. Око њих се обрћемо ми, мале планете. Журим на рани јутарњи састанак са Терезом из највеће шпанске књижевне агенције. Шездесетих је Кармен Балцељс, власница ове агенције, лансирала оно што је после названо „латиноамерички бум“, који је званично трајао све до момента када су се у њеном присуству Маркес и Љоса посвађали, а уствари траје и данас, тако што су Латинска Америка и њени писци постали непорецива књижевна чињеница.
На мексичком штанду, сасвим непланирано, ако је ишта овде непланирано, срећем Хаиме Лабастиду, једног од најзначајнијих савремених мексичких песника и одскора Агориног аутора. Обојица се радујемо овом сусрету, надамо се да ћемо се видеи и следеће године, али на сајму у Београду. Поезија Октавија Паза је шифра која нас суштински песнички спаја.
Франкфуртски сајам књига је, наравно, бескрајан и узбудљив. Ако умете да читате свет, невероватни нивои чињеница везаних за књиге, како као спољашње, тако и као унутрашње приче, искрсавају вам у свести. Цео свет је овде. На много нивоа перцепције осећате се како магови маркетинга хоће да вас увуку у свој свет. Слогани свих врста врта се испред очију, попут мантри се урезују у памћење, сваки носи свој мали смисао. Сваки хоће да вас зароби.
Тражим српски штанд. Ово је место на коме се презентује моћ језик и културе. Свуда одјекују различити језици, али сви говоре логиком смисла. Српски штанд је врло тешко наћи. А када се и нађе, буде вам скоро непријатно, јер своју земљу не сматрате најгором (чак у себи мислите, и сасвим ирационално, желите да је најбоља, па зато и Новака Ђоковића желите да видите као подразумеваног вредносног земљака, а не као екстремни изузетак), а наш штанд је убедљиво најнеивентивнији, најстаромоднији, најбесмисленији. На целом сајму, мора се признати, најбољу конкуренцију му у овим негативним суперлативима прави хрватски штанд. Да нема пристојних, словеначких и македонских штандова, човек би помислио да је то неки балкански манир. Не, није. Код нас су сви незадовољни, нико уствари не зна зашто је ту, осим да оправда дневнице и што пре се врати кући. Са што мање контакта са странцима, ако може.
Сваке године се томе чудим и не могу да верујем. Након деценија и деценија учествовања, у нашој држави нико још увек не зна чему служи Сајам књига у Франкфурту. Чак и подразумевано име државе, Србија, нигде на штанду видљиво не стоји. Наша држава се на сајму књига у Франкфурту пише као Министарство културе, информатичког друштва и чега све не. Ни случајно, кратко и јасно, Србија, као што пише Бразил, Пољска или Русија… Но, не чудим се само ја. Сваке године ме и наши државни службеници са сајма, када ме сретну, са искреним чуђењем питају, „откуда ти овде“.
Петак, 21. октобар 2016.
Оно што је важно за посао, није важно за дневник. Резултати издавачки пословних разговора виде се у форми књига које се појављују. Овај сајам томе и највише служи, али то би о томе писали и одавали пословне тајне. Кључно знање за уживање у страним земљама увек је оно – најдуже недељу дана, или док се не почну развијати знаци носталгије за властитом кућом.
Овде на сајму, данас већ почињу да промичу маскирани будући читаоци, групе деце која оживљавају књиге, митове и легенде… Шетају се около као наполеони и мускетари, вештице и анђели, тролови и грађани 13. века, принцезе и султани, бетмени и шумске богиње. Опет ми се чини да и они имају времена више него ми у Србији.
