Piše: Nenad Šaponja
Četvrtak, 20. oktobar 2016.
Vreme je mutno i sivo. Ili je barem takav moj utisak dok putujem sedam nadzemnih i podzemnih metro stanica iz Bad Homburga do Festhalle u kome se održava Frankfurtski sajam knjiga. Ulazak u sajam je ulazak u veštački raj. Beskraj svetova svetluca kroz knjige. Oko njih se obrćemo mi, male planete. Žurim na rani jutarnji sastanak sa Terezom iz najveće španske književne agencije. Šezdesetih je Karmen Balceljs, vlasnica ove agencije, lansirala ono što je posle nazvano „latinoamerički bum“, koji je zvanično trajao sve do momenta kada su se u njenom prisustvu Markes i Ljosa posvađali, a ustvari traje i danas, tako što su Latinska Amerika i njeni pisci postali neporeciva književna činjenica.
Na meksičkom štandu, sasvim neplanirano, ako je išta ovde neplanirano, srećem Haime Labastidu, jednog od najznačajnijih savremenih meksičkih pesnika i odskora Agorinog autora. Obojica se radujemo ovom susretu, nadamo se da ćemo se videi i sledeće godine, ali na sajmu u Beogradu. Poezija Oktavija Paza je šifra koja nas suštinski pesnički spaja.
Frankfurtski sajam knjiga je, naravno, beskrajan i uzbudljiv. Ako umete da čitate svet, neverovatni nivoi činjenica vezanih za knjige, kako kao spoljašnje, tako i kao unutrašnje priče, iskrsavaju vam u svesti. Ceo svet je ovde. Na mnogo nivoa percepcije osećate se kako magovi marketinga hoće da vas uvuku u svoj svet. Slogani svih vrsta vrta se ispred očiju, poput mantri se urezuju u pamćenje, svaki nosi svoj mali smisao. Svaki hoće da vas zarobi.
Tražim srpski štand. Ovo je mesto na kome se prezentuje moć jezik i kulture. Svuda odjekuju različiti jezici, ali svi govore logikom smisla. Srpski štand je vrlo teško naći. A kada se i nađe, bude vam skoro neprijatno, jer svoju zemlju ne smatrate najgorom (čak u sebi mislite, i sasvim iracionalno, želite da je najbolja, pa zato i Novaka Đokovića želite da vidite kao podrazumevanog vrednosnog zemljaka, a ne kao ekstremni izuzetak), a naš štand je ubedljivo najneiventivniji, najstaromodniji, najbesmisleniji. Na celom sajmu, mora se priznati, najbolju konkurenciju mu u ovim negativnim superlativima pravi hrvatski štand. Da nema pristojnih, slovenačkih i makedonskih štandova, čovek bi pomislio da je to neki balkanski manir. Ne, nije. Kod nas su svi nezadovoljni, niko ustvari ne zna zašto je tu, osim da opravda dnevnice i što pre se vrati kući. Sa što manje kontakta sa strancima, ako može.
Svake godine se tome čudim i ne mogu da verujem. Nakon decenija i decenija učestvovanja, u našoj državi niko još uvek ne zna čemu služi Sajam knjiga u Frankfurtu. Čak i podrazumevano ime države, Srbija, nigde na štandu vidljivo ne stoji. Naša država se na sajmu knjiga u Frankfurtu piše kao Ministarstvo kulture, informatičkog društva i čega sve ne. Ni slučajno, kratko i jasno, Srbija, kao što piše Brazil, Poljska ili Rusija… No, ne čudim se samo ja. Svake godine me i naši državni službenici sa sajma, kada me sretnu, sa iskrenim čuđenjem pitaju, „otkuda ti ovde“.
Petak, 21. oktobar 2016.
Ono što je važno za posao, nije važno za dnevnik. Rezultati izdavački poslovnih razgovora vide se u formi knjiga koje se pojavljuju. Ovaj sajam tome i najviše služi, ali to bi o tome pisali i odavali poslovne tajne. Ključno znanje za uživanje u stranim zemljama uvek je ono – najduže nedelju dana, ili dok se ne počnu razvijati znaci nostalgije za vlastitom kućom.
Ovde na sajmu, danas već počinju da promiču maskirani budući čitaoci, grupe dece koja oživljavaju knjige, mitove i legende… Šetaju se okolo kao napoleoni i musketari, veštice i anđeli, trolovi i građani 13. veka, princeze i sultani, betmeni i šumske boginje. Opet mi se čini da i oni imaju vremena više nego mi u Srbiji.
