Пише: Дајана Јосиповић
За разлику од Лузитаније, романа који је награђен НИН-овом наградом за 2017. годину, у 2018. Бесна кобила је отворила простор Атанацковићевом другом остварењу, књизи сабраних кратких прича, Човек без језика и друге приче. Као визуелни умјетник, Атанацковић сам илуструје насловницу: скулптура људског лика, извајана меканим потезима прстију у обликовању образа и очију, са једном сувом пукотином преко чела и знатно грубљим и дубоким у предјелу врата и грудног коша. Те пукотине у предјелу грудног коша скулптуре чине да с једне стране, изгледа да је сачињен од дијелова, који се, при накарадном и насилном инсистирању да се успостави цјелина, међусобно повређују, а опет с друге стране као да се баш у тој јединствености усљед недостатка есенцијалне твари хомогености, одвајају један од другог и налазе пред потпуним распадом, а пред таквим и распад врата и главе, чији треба да је ослонац. Управо се око оваквог неспоразума, неспоразума између пукотина које су као ,,празнине које зјапе као посљедица“ и тама које се отварају између њих, у чијим дубинама огледајући се, Човјек настоји пронаћи сакривено неко Друго, које те дијелове ипак повезује и штити од распада, и окупљају Атанацковићеве мисли.
Наизглед једноставним књижевним изразом, Атанацковић нас уводи у свјетове најразличитијих јунака, обиљежених или иницијалима или пуним именима, чији нам се животи, овако преточени у приче учине као одбљесци свакодневице у којој ничега новог нема. Међутим, у тишини коју собом доносе, као што је ћутање пред ослушкивањем куцања које се временом претвара у ,,праву лупњаву, гребање и тумбање“ и дјечијег лицемјерног и подругљивог смијеха са друге стране погодног огледала док приповједач стоји пред њим, или као што је поглед господина Ф. који људско тијело, разорено угризом медвједа, посматра као одраз ,,примирја које природа нуди човјеку“, или пак као Бетино Спера који замишља сопствено тијело удвојено у ситним резовима, док га надахњује идеја о давању као подношењу величанствене жртве вјечности, којом ће бити не уништен, но ,,вечно конзумиран“, Атанацковић проговара о модерном човјеку о чијем унутрашњем стању не мора да проговори нужно Ријеч, но и сваки његов поглед и мисао којима гради своју стварност и огледа се у њој.
Огледање које се у Атанацковићевим причама даје у најразличитијим појавним облицима, подразумијева потребу за могућношћу добијања реалног утиска о постојању као таквом, за могућношћу да се спозна, сагледа, освијести, увјери у освијешћено и да се тим објектом овлада. Интересантно је што се и јунаци које смо већ споменули, а даље и Ђироламо Сегато, чији се „Необичан случај” повезује са његовим експериментом над људским и животињским умирућим тијелима, убризгавајући у њих своју ,,тајанствену, окамењену течност“ у једином настојању да њихова ткива стекну чврстину која би чинила те лешеве лијепо очуваним, огледају управо у тијелу, које као феномен добија важно мјесто у Атанацковићевој прози. Сусрет са оним у чему се огледа наше трајање, са тијелом које стари и пропада, које на себи задржава траг сваког унутрашњег и спољашњег напора, чини да се Атанацковићеви јунаци замисле над парадоксалношћу развојних линија тог пропадивог и онога што је у њему садржано. У поремећеној структури, у нарушеној природи, у сваком облику дисбаланса они виде обрисе самог процеса трајања, проласка и завршавања као таквог. Несвјесно вођен себичном потребом да опстаје, у друштву ,,жедном систематизованих знања и класификација“, у Атанацковићевом човјеку се побуђује потреба да овлада сопственим ентитетом, да надвлада природу и побиједи Вријеме.
У оваквој борби, у своје јунаке, Атанацковић уграђује крик протеста, који се, увијек као случајно, супротставља току. Његов грађанин који је стао и збуњено гледао у свој сат на руци, као у направу која ,,везана као да га држи за нешто“ и посматрач који упорно констатује ,,остаће он ту” скоро па заробљен, сугеришу управо бунт против рока и ритма трајања у чијим границама једино може да се остварује, а који су апусрдни у својој истости над различитим. Овим, Атанацковић јасно проширује проблематизовану категорију временског, дефинишући трајање као константу, али и парадоксално инсистирање на испуњавању тог истог трајања које, као константа, не може да се изгуби, ни онда када се стане, односно када се учини да се човјек супротставља правилу. Да та правила често знају бити нелогична, потпуно неприродна, али и непобитна ако постоји хтијење да се опстане у једној системској заједници, Атанацковић сугерише разликом у годинама, која се подвргнута истим правилима, објашњава уговором као симболом човјекове опсесивне потребе да, не само овлада Временом, но да постане његов власник, да њим тргује.
Иако се на прво читање може учинити да „Роберто и Винченца‟, као љубавна прича неуспјешно трага за својим мјестом у збирци, Атанацковић њоме заправо даје облик једној важној суштинској одређенсти: осуђености бића на биће. У Винченцином страху пред оним што израњању, из дубоке воде у коју жели да скочи, претходи, у њеном страху пред несагледивом тамом који побјеђује након што Роберто скочи за њом и загрливши је изађе на површину, не осликава се поражавање или нестанак таме, као стварности. Напротив, она остаје апсолутно иста, константа, као што је константа и оно њено трајање, али се преживљавање везује за смисао који у њој видимо, налазећи свјетло у којем се огледамо. Да човјек опстојава као биће којем је Други потребан, да би посвједочио кораку и да се стварност не би опирала кориговању, свједочи и „Нестајање професора Петровића‟, самца који у тишини која ,,поништава осећај припадања“, постаје свјестан аутоматизоване редовности сваког свог јутра и којег осјећај узнемирености чини да преиспита садржајност сопственог живота.
Комуницирајући са књижевношћу, своју стварност човјек огледа у туђој Ријечи, присвајајући је, као што су се у монолозима господина Н, јунака приче „Фрагменти” огледали његови слушаоци, посматрајући у њима сопствени израз, и у којима су проналазили увијек нешто што их се тицало, иако нису њима били упућени. Али, тог Другог, у сопственим, али и у пукотинама изван човјека ваља осјетити, свим чулима, ваља развити посебну сензибилност за заједнички језик, који не постоји нужно на Изговореном или Написаном. Ваља предосјетити сваки трзај, препознати сваки гест ако човјек без страха жели да се с њим разумије и у њему огледа у својим тамама, јер док год буде чекао јасност, што у ријечи најчешће прижељкује, човјек ће се распадати, баш као неуспјело извајана скулптура.
ЧОВЕК
БЕЗ ЈЕЗИКА И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Дејан
Атанацковић
Бесна кобила, 2018.
129
стр.
