Пише: Игор Перишић
Млади мултиталентовани уметник Стефан Михајловски (1996) имао је запажен књижевни старт жанровски хибридном кратком прозом под називом Лице данашњице: (Ауто)биографија колективне (не)свести (2018, Беолетра). С посебном пажњом посвећеном маргиналним и дискриминисаним друштвеним групама и појединцима, књига је с једне стране била веома социјално ангажована, а с друге лирски и психолошки раскошна. Крећући се од нежне емоције карактеристичне за Малог принца, преко квир и трансџендер поетике која би се могла довести у везу са Жаном Женеом, аутор стиже до језиво убедљивог дочаравања компликоване дијалектике љубавног односа као психолошког мазохизма/садизма, тако уносећи један парадоксално бруталан свеж дах у тренутно врло актуелан жанр (псеудо)аутофикције.
Мада би се могао сматрати својеврсним, у жанр романа преточеним, наставком Лица данашњице, јер у себе инкорпорира и нека поглавља из прве књиге, роман Испод грла (2019, Беолетра) превазилази иначе високо постављене критеријуме. Другом књигом, а првим романом, Михајловски још више може да заинтригира књижевну јавност, пре свега тиме што у њему употребљава неке до сада „некњижевне“ дискурсе. Као да се домаћи писци сраме да обрате пажњу на измењену медијску репрезентацију стварности и да коначно о томе проговоре у књижевности, омогућавајући нам да осетимо шта се све ново појавило у економији јавних дискурса. Тешко је, наиме, написати књигу која би била и списатељски провокативна, иновативна у третирању осетљивих друштвених и личних питања, али у исто време и веома проходна за ширу читалачку публику.
Као и у првој књизи, елегантно уведена родно-теоријска тема узимања улоге коју друштво и култура намећу овде је преображена у наративни бревијар психолошки „уврнутих стања“, што утопијски једноставно доводи до питања о пореклу зла у свету. Минималистичком нарацијом, без сувишних „украса“ који би ометали фуриозни заплет, аутор ствара атмосферу у којој је зло огољено тиме што није осуђено. Да јесте, радило би се о правном или филозофском трактату, овако „само“ добијамо питање зашто нам је нешто дошло до грла. Зашто испод грла постоји читав низ горких кнедли које се тешко повраћају. Или, неметафорички казано, зашто би било која врста нормативности била закон који је немогуће трансгресирати.
За Михајловског карактеристична списатељска ангажованост на посредан начин нам говори да је терапеутска сврха писања у томе да се стави прст у грло и исповрати све оно што културолошка цензура сугерише да треба да остане инхибирано. Одиста је било храбро наративни микроскоп угурати испод грла и омогућити читаоцу да помоћу таквог начина приповедања осети скривене пределе људске душе који су дубоко загрцнути. Аутор је одлучио да у роман уведе трансродног наратора који му пружа прилику за фокализацију из сасвим неочекиваних углова и за постизање снажних саспенс ефеката. Тиме ова „терапеутографија“ добија хорор напетост у градацији генеалогије патологије, у приповедању о токсичности налога за идентитетским прилагођавањем у Љубави.
Уз препоруку читаоцу да обрати пажњу на нека антологијска поглавља (посебно оно под бројем 43), ваља аутору упутити и неколико „старомодних“ замерки у корист будућег рада. Пре свега, упадљива је неравнотежа између драмских дијалога и романескне нарације, упркос минимализму као концепту. За младе писце карактеристично је да у племенитој хитњи понекад занемарују чињеницу да у исто време не могу писати и роман и сценарио за филм или ТВ-серију, него прво једно па друго. Затим, у кокетирању са тзв. тривијалним жанровима, поигравање у једном поглављу (50) прелази у потпуно пресликавање „чик-лита“, без иронијског отклона, и непотребно нарушава сјајне домете у духовитој реинтерпретацији паракњижевних жанрова и популарне културе.
Ипак, због позитивног безобразлука да се усуди на нешто на шта нико други не би, као и због несвакидашње комбинације креативне употребе тзв. лаких жанрова и квир психолошких живописних урлика или каткад скоро нечујних, инфрагрлених крикчића, у меланжу квалитетне мелодраме и (прикривене) црнохуморне комедије, верујем да је српска култура у писцу Стефану Михајловском добила свог књижевног Педра Алмодовара.
ИСПОД ГРЛА
Стефан Михајловски
2019, Беолетра
151 стр.
