Piše: Igor Perišić
Mladi multitalentovani umetnik Stefan Mihajlovski (1996) imao je zapažen književni start žanrovski hibridnom kratkom prozom pod nazivom Lice današnjice: (Auto)biografija kolektivne (ne)svesti (2018, Beoletra). S posebnom pažnjom posvećenom marginalnim i diskriminisanim društvenim grupama i pojedincima, knjiga je s jedne strane bila veoma socijalno angažovana, a s druge lirski i psihološki raskošna. Krećući se od nežne emocije karakteristične za Malog princa, preko kvir i transdžender poetike koja bi se mogla dovesti u vezu sa Žanom Ženeom, autor stiže do jezivo ubedljivog dočaravanja komplikovane dijalektike ljubavnog odnosa kao psihološkog mazohizma/sadizma, tako unoseći jedan paradoksalno brutalan svež dah u trenutno vrlo aktuelan žanr (pseudo)autofikcije.
Mada bi se mogao smatrati svojevrsnim, u žanr romana pretočenim, nastavkom Lica današnjice, jer u sebe inkorporira i neka poglavlja iz prve knjige, roman Ispod grla (2019, Beoletra) prevazilazi inače visoko postavljene kriterijume. Drugom knjigom, a prvim romanom, Mihajlovski još više može da zaintrigira književnu javnost, pre svega time što u njemu upotrebljava neke do sada „neknjiževne“ diskurse. Kao da se domaći pisci srame da obrate pažnju na izmenjenu medijsku reprezentaciju stvarnosti i da konačno o tome progovore u književnosti, omogućavajući nam da osetimo šta se sve novo pojavilo u ekonomiji javnih diskursa. Teško je, naime, napisati knjigu koja bi bila i spisateljski provokativna, inovativna u tretiranju osetljivih društvenih i ličnih pitanja, ali u isto vreme i veoma prohodna za širu čitalačku publiku.
Kao i u prvoj knjizi, elegantno uvedena rodno-teorijska tema uzimanja uloge koju društvo i kultura nameću ovde je preobražena u narativni brevijar psihološki „uvrnutih stanja“, što utopijski jednostavno dovodi do pitanja o poreklu zla u svetu. Minimalističkom naracijom, bez suvišnih „ukrasa“ koji bi ometali furiozni zaplet, autor stvara atmosferu u kojoj je zlo ogoljeno time što nije osuđeno. Da jeste, radilo bi se o pravnom ili filozofskom traktatu, ovako „samo“ dobijamo pitanje zašto nam je nešto došlo do grla. Zašto ispod grla postoji čitav niz gorkih knedli koje se teško povraćaju. Ili, nemetaforički kazano, zašto bi bilo koja vrsta normativnosti bila zakon koji je nemoguće transgresirati.
Za Mihajlovskog karakteristična spisateljska angažovanost na posredan način nam govori da je terapeutska svrha pisanja u tome da se stavi prst u grlo i ispovrati sve ono što kulturološka cenzura sugeriše da treba da ostane inhibirano. Odista je bilo hrabro narativni mikroskop ugurati ispod grla i omogućiti čitaocu da pomoću takvog načina pripovedanja oseti skrivene predele ljudske duše koji su duboko zagrcnuti. Autor je odlučio da u roman uvede transrodnog naratora koji mu pruža priliku za fokalizaciju iz sasvim neočekivanih uglova i za postizanje snažnih saspens efekata. Time ova „terapeutografija“ dobija horor napetost u gradaciji genealogije patologije, u pripovedanju o toksičnosti naloga za identitetskim prilagođavanjem u Ljubavi.
Uz preporuku čitaocu da obrati pažnju na neka antologijska poglavlja (posebno ono pod brojem 43), valja autoru uputiti i nekoliko „staromodnih“ zamerki u korist budućeg rada. Pre svega, upadljiva je neravnoteža između dramskih dijaloga i romaneskne naracije, uprkos minimalizmu kao konceptu. Za mlade pisce karakteristično je da u plemenitoj hitnji ponekad zanemaruju činjenicu da u isto vreme ne mogu pisati i roman i scenario za film ili TV-seriju, nego prvo jedno pa drugo. Zatim, u koketiranju sa tzv. trivijalnim žanrovima, poigravanje u jednom poglavlju (50) prelazi u potpuno preslikavanje „čik-lita“, bez ironijskog otklona, i nepotrebno narušava sjajne domete u duhovitoj reinterpretaciji paraknjiževnih žanrova i popularne kulture.
Ipak, zbog pozitivnog bezobrazluka da se usudi na nešto na šta niko drugi ne bi, kao i zbog nesvakidašnje kombinacije kreativne upotrebe tzv. lakih žanrova i kvir psiholoških živopisnih urlika ili katkad skoro nečujnih, infragrlenih krikčića, u melanžu kvalitetne melodrame i (prikrivene) crnohumorne komedije, verujem da je srpska kultura u piscu Stefanu Mihajlovskom dobila svog književnog Pedra Almodovara.
ISPOD GRLA
Stefan Mihajlovski
2019, Beoletra
151 str.
