Пише: Павле Зељић
Песништво је од памтивека врста мудрости било
Многи би рекли, као што неки проучаваоци и јесу тврдили, да је Витез у тигровој кожи (ვეფხისტყაოსანი) средњевековног грузијског песника Шоте Руставелија (შოთა რუსთაველი; 1160–1220) еп без радње, да је управо по свему ближи поеми – по својој мисаоности, изливима интимних осећања, индивидуалним погледима на свет. Тешко бисмо га могли назвати легендарном средњевековном пустоловином. Уместо прогласа ратова, поклисари преносе љубавна писма; уместо узбудљивих похода против непријатељских бића попут змајева, или епохалних битака са хиљадама учесника – ту је интроспективна осама; где су у витешком роману загонетна пророчанства о страшној будућности, овде стоје отужне и интимне приповести о животним причама. Узевши све ово у обзир, запитали бисмо се: како је Руставелију успело да избегне да напише један, просто речено, досадан еп? Но, пођимо од почетка.
Паралелно са нама нешто познатијим повојем теологије код католика (пре свега под утицајем Томе Аквинског), крсташким ратовима, као и озбиљним помацима у књижевној култури и писмености код источноевропских народа (уједно и установљење најраније српске државности) који су још под претњом или окриљем Византије, у XII веку, под влашћу грузијске краљице Тамаре, на Закавказју се јавља златно доба: општи процват културе настао захваљујући оснаженом феудалном племству у једној централизованој монархији. Истовремено, са друге стране евроазијске културне границе, већ је давно била утемељена традиција епопеја разнородних културних заједница са којим је и грузијска држава одржавала мање или више чврсте политичке везе (народи који су насељавали просторе Персије, Индије и Арабије) захваљујући не само географском положају, већ и утицају који је као у доброј мери ојачала феудална краљевина поседовала. Тако је, уз економски напредак, вишевековну писменост везану за хришћанство које је Грузија примила доста рано, као и још старију фолклорну традицију, Грузија XII века било веома плодно тло за културно стваралаштво сваке врсте, а човек који је све те тенденције у суштини обухватио у себи био је управо Шота Руставели, аутор епа Витез у тигровој кожи.
У овом делу, он иступа не само као вешт песник и приповедач, већ и филозоф и мислилац. Разлог за то је што је грузијском краљевству и пре овог периода било познато наслеђе антике, и то вековима раније него што су се њим одушевљавали будући, нама вероватно познатији, представници хуманизма и ренесансе у Европи. Каже се да је Аристотелова и Платонова мисао, шта више, до XII века била део грузијске културне свести. У читавој југозападној Азији (шири регион Блиског Истока – простор од Леванта – азијског медитеранског приморја на западу, до Индије на истоку, Арабијског полуострва на југу и Кавказа на северу), тековине антике у филозофији и науци биле су још увек у доброј мери знане и није било тог прекида који је на Западу (тј. у Европи) проузрокован замршеним и дуготрајним политичким разлозима.
Уколико због подједнако замршеног увода још увек нисте „променили канал“, убрзо ће постати јасно да је управо у том стапању многих културних традиција највећи значај који, у ствари, Руставелијево дело чини интересантним и примамљивим чак и данас, мада ће се тешко наћи на некој листи препорука за читање, чак и оним који су конкретно везани за остварења средњег века. Разлози за то су, претпоставило би се, свакако компликованији него што би било прикладно за обим овог текста, али онај који би се могао истаћи као битан јесте и потешкоћа која се јавља у жанровском одређењу дела и немогућност да се сведе на неку конкретну фразу и стави у калуп једне тенденције.
Једном речју, незгодно га је сумирати и уклопити у неки наратив. Но, оно што говори у прилог универзалности дела, независно од академских расправа, јесте и чињеница да је примерак Витеза у тигровој кожи све до ХХ века био уобичајен део мираза у Грузији. Дакле, у свакодневном животу народа је пронашао своје место и имао одзива, што ће се, као што ћемо видети, показати као посебно значајно.
С друге стране, било би крајње претенциозно рећи да Витез у тигровој кожи измиче свакој карактеризацији. Укратко речено, у питању је епски, приповедни спев необично дугог стиха од чак шеснаест слогова, који све у свему садржи неких 6.400 стихова, и у којем је опевана једна у суштини витешка, љубавна прича између Таријела, насловног витеза у тигровој кожи, и Нестане-Дареџане, принцезе и царске ћерке. Ипак, мора да постоји нешто у ауторовом приповедању што је на вишем нивоу од чисто техничких средстава и специфичне форме коју користи, а што дело чини занимљивим за читање иако је безмало пун миленијум старо. Мада спев није настао у оквиру цркве – написан је у част грузијске краљице Тамаре и, дакле, дворског је карактера – не би се могло рећи да обилује неким елементима који би се назвали стереотипно витешким, као што су између осталог, опширни описи двобоја, битака и уопште представе ратништва. У сржи је жудња за моралном добротом и врлином, која је за Руставелија врло широко и напредно схваћена – за добробит човека, макар он био и највећи јунак, кључно је пријатељство које је на бројним местима слављено као највиша вредност човека на Земљи (једнака са романтичном љубављу).
Изостанак бројних сцена ратовања или мегдана за последицу има и то да је најосновнија радња спева, заправо, прилично сведена. У сржи је то приповест о раздвојеним љубавницима, чији „скелет“ изгледа некако овако: арапски цар и његов највернији витез Афтандил након гозбе поводом завештања круне принцези Тинатин, одлазе у лов, где срећу чудесног и непознатог витеза обученог у кожу тигра, који се не поздравља са њима, већ из беса одговара убијањем неколико чланова цареве оружане пратње. Зачуђена и задивљена описом овог догађаја, принцеза Арабије и будућа царица, Тинатин, наређује Афтандилу да трага за јунаком, и он после дугог путовања наилази на девојку Асмат, која је са необичним витезом и од које сазнаје да се он назива Таријел.
Очекивало би се вероватно да је и Таријел, као насловни лик, отишао у свет зарад неког сопственог похода, но он напушта дом да би се осамио у пећини где жели да због неуспешне љубави казни себе. Уз бројне исповести и ретроспекције о тој љубави, а затим и приповедања о томе како су сазнали где је одведена принцеза Нестана-Дареџана, која управо и јесте узрок Таријелове осаме, у последњем делу радње Таријел и његов пријатељ Афтандил, уз помоћ још неких јунака, одлазе у опсаду једног града како би ослободили отету принцезу Нестану-Дареџану, те се спев срећно завршава прво венчањем између Афтандил и принцезе Тинатин, а затим и самог Таријела и његове вољене.
Наравно да би требало бити на опрезу да идеализовањем не игноришемо данас превазиђене и проблематичне моменте у радњи или идејама. На пример, то да су женски ликови у великој мери заиста пасивни, и као што се може закључити то је зато што су етика витештва као и идеал мушког јунака-спаситеља и његов парњак, дама у невољи, веома заступљени. Уопште, како је дело настало у повоју феудализма, а и сам аутор је био добростојећи властелин, Витез у тигровој кожи одише глорификацијом строге феудалне хијерархије. У њему нема саосећања за потлачене – на ропство и кметство уопште нема осврта; све споменуте земље и државе у спеву функционишу у најбољем реду, у складу са свим божанским и световним заповестима. Сиромашни се једино спомињу када треба илустровати дарежљивост, несебичност, владара.
Међутим, свођење читавог дела на извесне, горе наведене елементе који су, на крају крајева, знак времена, било би непоштено. Заправо, у контексту вредности постоје битне разлике са световном и црквеном књижевношћу Европе чак и вековима након писања спева, који је, поново истичемо, настао у време светог Саве и Томе Аквинског. Рекли бисмо да је у овом делу Руставели прогресивнији од многих својих европских савременика. Тако, управо у том хармоничном односу унутар и између држава, и поред претераног оптимизма, видимо једну толеранцију ка другим културама и религијама, која је просто незамислива у већини културних средина дванаестог века.
Дотакли смо се, такође, женских ликова. Однос према жени је у суштини далеко испред свог времена (у поређењу са европском књижевношћу тог времена), јер она није биће нижег реда или извор сваког зла у свету како би то хтели видети многи и дан данас. Навешћемо један стих који је илустративан: „Младунчад лава, мушка, женска – по вредности је иста“. Не треба заборавити, уосталом, да је владарка Грузије и у стварности у време настанка дела била краљица Тамара.
Посебно је интересантна у том смислу Асмат која сама није високог, племићког рода, па ипак заузима значајно место у радњи, јер је у суштини она особа која Таријела спасава од потпуне пропасти у дивљини, теши га и уразумљује. Када је Афтандил први пут среће, такође, она показује доста самосвојности, и све у свему, она је доста изнијансиран и лепо обликован лик. Уопште, то што је представљено плодотворно пријатељство између мушких и женских ликова као могућност је, кад се посматра са предрасудама о средњовековним вредностима и погледима на свет, изненађујуће.
Управо статичност представа и клишираност је једна клопка коју Руставели вешто избегава и у смислу грађења ликова и у смислу приповедања, што је један битан разлог зашто ни савременом читаоцу дело неће бити сувопарно. На плану приповедања, бројни су сликовити и упечатљиви описи личности и призора: сви ликови су изразите физичке и моралне лепоте и приповедач нимало не зазире од тога да нам то покаже. С друге стране, на психолошком и емотивном плану, ликовима је дата прилика да се мењају, што они кроз пријатељство, кроз дијалог са другима, и чине.
Па и не само то – слабији писац би шематизовано представио низ квалитета које један витез треба да има у једном исто тако праволинијском низу авантура и подвига које би све јунак учинио, и на крају га наградио венчањем и испуњењем животног циља, што му је од самог почетка и припадало. Насупрот томе, Руставелијева радња је разуђена у толикој мери да ју је немогуће ваљано препричати. Скица коју смо дали на почетку текста је крајње упрошћена, јер у самом спеву, заправо, од приповедања о догађајима заступљенији је дијалог који радњу упорно враћа у прошлост (радња се „грана“ у ретроспекцији) или развија лирски, емотивни аспект у ком почива главни филозофски ток. Кроз дијалог сазнајемо о многим битним моментима који се тичу саме радње, било кроз писма, било кроз непосредан разговор између ликова.
Сам приповедач даје себи, све у свему, јако малу улогу у делу, јер се перспектива приповедања у суштини често мења, што истовремено даје радњи и динамику, јер истим питањем се бави више ликова. Са друге стране, дијалог игра битну улогу у делу на тај начин што аутор дозвољава ликовима да говоре сами о себи и својим вредностима, што чини сваки лик у делу посебним и допушта му да одступи од очекиваних клишеа. Дакле, код Руставелија носилац радње и нису дешавања, као у обичном авантуристичком делу, већ сами људи, који су сви филозофски и психолошки продубљени, оптерећени превирањима која су интересантна било да пружају увид у једну етапу човековог развоја, било да су свевремена у својим закључцима.
То и јесте на најопштијем плану једна од највиших величина које Руставели досеже у спеву, чиме га такође умногоме приближава човеку данашњице који је исто тако расцепљен и као константно на ивици неког новог времена. За разлику од правог средњевековног религиозног или световног књижевног дела, он не разматра идеје и начела на неком апстрактном нивоу, већ их представља на делу и у пракси, у контексту човека, што значи да допушта да и у смртном човеку може бити отелотворење божанске врлине, односно највиших вредности за које је тада човечанство знало. Дакле, човеку је дато достојанство да буде носилац врлине, али је на њему да активно бира истински и искрени пут пријатељства, доброте и части. То је једна додирна тачка са хуманизмом Европе, јер су управо таква питања којим су се бавили и европски мислиоци вековима касније. Али, што је још важније, то је једна важна порука, и већ је девети век како важи: независно од става према религији, моралност и повезаност међу људима – осећај заједништва на Земљи – кључан је за сам човеков опстанак. Чему моћ, богатство, раскош, ако не служи човеку? То би вредело питати и многе људе данас. Дакле, ниједан човек за Руставелија није рођен као оличење вечитих божанских закона, већ је сврха његовог живота да то постане (сем владара – за њих свеједно важи: „сваки је цар од Бога, његовог лика достојан“).
