Piše: Pavle Zeljić
Pesništvo je od pamtiveka vrsta mudrosti bilo
Mnogi bi rekli, kao što neki proučavaoci i jesu tvrdili, da je Vitez u tigrovoj koži (ვეფხისტყაოსანი) srednjevekovnog gruzijskog pesnika Šote Rustavelija (შოთა რუსთაველი; 1160–1220) ep bez radnje, da je upravo po svemu bliži poemi – po svojoj misaonosti, izlivima intimnih osećanja, individualnim pogledima na svet. Teško bismo ga mogli nazvati legendarnom srednjevekovnom pustolovinom. Umesto proglasa ratova, poklisari prenose ljubavna pisma; umesto uzbudljivih pohoda protiv neprijateljskih bića poput zmajeva, ili epohalnih bitaka sa hiljadama učesnika – tu je introspektivna osama; gde su u viteškom romanu zagonetna proročanstva o strašnoj budućnosti, ovde stoje otužne i intimne pripovesti o životnim pričama. Uzevši sve ovo u obzir, zapitali bismo se: kako je Rustaveliju uspelo da izbegne da napiše jedan, prosto rečeno, dosadan ep? No, pođimo od početka.
Paralelno sa nama nešto poznatijim povojem teologije kod katolika (pre svega pod uticajem Tome Akvinskog), krstaškim ratovima, kao i ozbiljnim pomacima u književnoj kulturi i pismenosti kod istočnoevropskih naroda (ujedno i ustanovljenje najranije srpske državnosti) koji su još pod pretnjom ili okriljem Vizantije, u XII veku, pod vlašću gruzijske kraljice Tamare, na Zakavkazju se javlja zlatno doba: opšti procvat kulture nastao zahvaljujući osnaženom feudalnom plemstvu u jednoj centralizovanoj monarhiji. Istovremeno, sa druge strane evroazijske kulturne granice, već je davno bila utemeljena tradicija epopeja raznorodnih kulturnih zajednica sa kojim je i gruzijska država održavala manje ili više čvrste političke veze (narodi koji su naseljavali prostore Persije, Indije i Arabije) zahvaljujući ne samo geografskom položaju, već i uticaju koji je kao u dobroj meri ojačala feudalna kraljevina posedovala. Tako je, uz ekonomski napredak, viševekovnu pismenost vezanu za hrišćanstvo koje je Gruzija primila dosta rano, kao i još stariju folklornu tradiciju, Gruzija XII veka bilo veoma plodno tlo za kulturno stvaralaštvo svake vrste, a čovek koji je sve te tendencije u suštini obuhvatio u sebi bio je upravo Šota Rustaveli, autor epa Vitez u tigrovoj koži.
U ovom delu, on istupa ne samo kao vešt pesnik i pripovedač, već i filozof i mislilac. Razlog za to je što je gruzijskom kraljevstvu i pre ovog perioda bilo poznato nasleđe antike, i to vekovima ranije nego što su se njim oduševljavali budući, nama verovatno poznatiji, predstavnici humanizma i renesanse u Evropi. Kaže se da je Aristotelova i Platonova misao, šta više, do XII veka bila deo gruzijske kulturne svesti. U čitavoj jugozapadnoj Aziji (širi region Bliskog Istoka – prostor od Levanta – azijskog mediteranskog primorja na zapadu, do Indije na istoku, Arabijskog poluostrva na jugu i Kavkaza na severu), tekovine antike u filozofiji i nauci bile su još uvek u dobroj meri znane i nije bilo tog prekida koji je na Zapadu (tj. u Evropi) prouzrokovan zamršenim i dugotrajnim političkim razlozima.
Ukoliko zbog podjednako zamršenog uvoda još uvek niste „promenili kanal“, ubrzo će postati jasno da je upravo u tom stapanju mnogih kulturnih tradicija najveći značaj koji, u stvari, Rustavelijevo delo čini interesantnim i primamljivim čak i danas, mada će se teško naći na nekoj listi preporuka za čitanje, čak i onim koji su konkretno vezani za ostvarenja srednjeg veka. Razlozi za to su, pretpostavilo bi se, svakako komplikovaniji nego što bi bilo prikladno za obim ovog teksta, ali onaj koji bi se mogao istaći kao bitan jeste i poteškoća koja se javlja u žanrovskom određenju dela i nemogućnost da se svede na neku konkretnu frazu i stavi u kalup jedne tendencije.
Jednom rečju, nezgodno ga je sumirati i uklopiti u neki narativ. No, ono što govori u prilog univerzalnosti dela, nezavisno od akademskih rasprava, jeste i činjenica da je primerak Viteza u tigrovoj koži sve do HH veka bio uobičajen deo miraza u Gruziji. Dakle, u svakodnevnom životu naroda je pronašao svoje mesto i imao odziva, što će se, kao što ćemo videti, pokazati kao posebno značajno.
S druge strane, bilo bi krajnje pretenciozno reći da Vitez u tigrovoj koži izmiče svakoj karakterizaciji. Ukratko rečeno, u pitanju je epski, pripovedni spev neobično dugog stiha od čak šesnaest slogova, koji sve u svemu sadrži nekih 6.400 stihova, i u kojem je opevana jedna u suštini viteška, ljubavna priča između Tarijela, naslovnog viteza u tigrovoj koži, i Nestane-Daredžane, princeze i carske ćerke. Ipak, mora da postoji nešto u autorovom pripovedanju što je na višem nivou od čisto tehničkih sredstava i specifične forme koju koristi, a što delo čini zanimljivim za čitanje iako je bezmalo pun milenijum staro. Mada spev nije nastao u okviru crkve – napisan je u čast gruzijske kraljice Tamare i, dakle, dvorskog je karaktera – ne bi se moglo reći da obiluje nekim elementima koji bi se nazvali stereotipno viteškim, kao što su između ostalog, opširni opisi dvoboja, bitaka i uopšte predstave ratništva. U srži je žudnja za moralnom dobrotom i vrlinom, koja je za Rustavelija vrlo široko i napredno shvaćena – za dobrobit čoveka, makar on bio i najveći junak, ključno je prijateljstvo koje je na brojnim mestima slavljeno kao najviša vrednost čoveka na Zemlji (jednaka sa romantičnom ljubavlju).
Izostanak brojnih scena ratovanja ili megdana za posledicu ima i to da je najosnovnija radnja speva, zapravo, prilično svedena. U srži je to pripovest o razdvojenim ljubavnicima, čiji „skelet“ izgleda nekako ovako: arapski car i njegov najverniji vitez Aftandil nakon gozbe povodom zaveštanja krune princezi Tinatin, odlaze u lov, gde sreću čudesnog i nepoznatog viteza obučenog u kožu tigra, koji se ne pozdravlja sa njima, već iz besa odgovara ubijanjem nekoliko članova careve oružane pratnje. Začuđena i zadivljena opisom ovog događaja, princeza Arabije i buduća carica, Tinatin, naređuje Aftandilu da traga za junakom, i on posle dugog putovanja nailazi na devojku Asmat, koja je sa neobičnim vitezom i od koje saznaje da se on naziva Tarijel.
Očekivalo bi se verovatno da je i Tarijel, kao naslovni lik, otišao u svet zarad nekog sopstvenog pohoda, no on napušta dom da bi se osamio u pećini gde želi da zbog neuspešne ljubavi kazni sebe. Uz brojne ispovesti i retrospekcije o toj ljubavi, a zatim i pripovedanja o tome kako su saznali gde je odvedena princeza Nestana-Daredžana, koja upravo i jeste uzrok Tarijelove osame, u poslednjem delu radnje Tarijel i njegov prijatelj Aftandil, uz pomoć još nekih junaka, odlaze u opsadu jednog grada kako bi oslobodili otetu princezu Nestanu-Daredžanu, te se spev srećno završava prvo venčanjem između Aftandil i princeze Tinatin, a zatim i samog Tarijela i njegove voljene.
Naravno da bi trebalo biti na oprezu da idealizovanjem ne ignorišemo danas prevaziđene i problematične momente u radnji ili idejama. Na primer, to da su ženski likovi u velikoj meri zaista pasivni, i kao što se može zaključiti to je zato što su etika viteštva kao i ideal muškog junaka-spasitelja i njegov parnjak, dama u nevolji, veoma zastupljeni. Uopšte, kako je delo nastalo u povoju feudalizma, a i sam autor je bio dobrostojeći vlastelin, Vitez u tigrovoj koži odiše glorifikacijom stroge feudalne hijerarhije. U njemu nema saosećanja za potlačene – na ropstvo i kmetstvo uopšte nema osvrta; sve spomenute zemlje i države u spevu funkcionišu u najboljem redu, u skladu sa svim božanskim i svetovnim zapovestima. Siromašni se jedino spominju kada treba ilustrovati darežljivost, nesebičnost, vladara.
Međutim, svođenje čitavog dela na izvesne, gore navedene elemente koji su, na kraju krajeva, znak vremena, bilo bi nepošteno. Zapravo, u kontekstu vrednosti postoje bitne razlike sa svetovnom i crkvenom književnošću Evrope čak i vekovima nakon pisanja speva, koji je, ponovo ističemo, nastao u vreme svetog Save i Tome Akvinskog. Rekli bismo da je u ovom delu Rustaveli progresivniji od mnogih svojih evropskih savremenika. Tako, upravo u tom harmoničnom odnosu unutar i između država, i pored preteranog optimizma, vidimo jednu toleranciju ka drugim kulturama i religijama, koja je prosto nezamisliva u većini kulturnih sredina dvanaestog veka.
Dotakli smo se, takođe, ženskih likova. Odnos prema ženi je u suštini daleko ispred svog vremena (u poređenju sa evropskom književnošću tog vremena), jer ona nije biće nižeg reda ili izvor svakog zla u svetu kako bi to hteli videti mnogi i dan danas. Navešćemo jedan stih koji je ilustrativan: „Mladunčad lava, muška, ženska – po vrednosti je ista“. Ne treba zaboraviti, uostalom, da je vladarka Gruzije i u stvarnosti u vreme nastanka dela bila kraljica Tamara.
Posebno je interesantna u tom smislu Asmat koja sama nije visokog, plemićkog roda, pa ipak zauzima značajno mesto u radnji, jer je u suštini ona osoba koja Tarijela spasava od potpune propasti u divljini, teši ga i urazumljuje. Kada je Aftandil prvi put sreće, takođe, ona pokazuje dosta samosvojnosti, i sve u svemu, ona je dosta iznijansiran i lepo oblikovan lik. Uopšte, to što je predstavljeno plodotvorno prijateljstvo između muških i ženskih likova kao mogućnost je, kad se posmatra sa predrasudama o srednjovekovnim vrednostima i pogledima na svet, iznenađujuće.
Upravo statičnost predstava i kliširanost je jedna klopka koju Rustaveli vešto izbegava i u smislu građenja likova i u smislu pripovedanja, što je jedan bitan razlog zašto ni savremenom čitaocu delo neće biti suvoparno. Na planu pripovedanja, brojni su slikoviti i upečatljivi opisi ličnosti i prizora: svi likovi su izrazite fizičke i moralne lepote i pripovedač nimalo ne zazire od toga da nam to pokaže. S druge strane, na psihološkom i emotivnom planu, likovima je data prilika da se menjaju, što oni kroz prijateljstvo, kroz dijalog sa drugima, i čine.
Pa i ne samo to – slabiji pisac bi šematizovano predstavio niz kvaliteta koje jedan vitez treba da ima u jednom isto tako pravolinijskom nizu avantura i podviga koje bi sve junak učinio, i na kraju ga nagradio venčanjem i ispunjenjem životnog cilja, što mu je od samog početka i pripadalo. Nasuprot tome, Rustavelijeva radnja je razuđena u tolikoj meri da ju je nemoguće valjano prepričati. Skica koju smo dali na početku teksta je krajnje uprošćena, jer u samom spevu, zapravo, od pripovedanja o događajima zastupljeniji je dijalog koji radnju uporno vraća u prošlost (radnja se „grana“ u retrospekciji) ili razvija lirski, emotivni aspekt u kom počiva glavni filozofski tok. Kroz dijalog saznajemo o mnogim bitnim momentima koji se tiču same radnje, bilo kroz pisma, bilo kroz neposredan razgovor između likova.
Sam pripovedač daje sebi, sve u svemu, jako malu ulogu u delu, jer se perspektiva pripovedanja u suštini često menja, što istovremeno daje radnji i dinamiku, jer istim pitanjem se bavi više likova. Sa druge strane, dijalog igra bitnu ulogu u delu na taj način što autor dozvoljava likovima da govore sami o sebi i svojim vrednostima, što čini svaki lik u delu posebnim i dopušta mu da odstupi od očekivanih klišea. Dakle, kod Rustavelija nosilac radnje i nisu dešavanja, kao u običnom avanturističkom delu, već sami ljudi, koji su svi filozofski i psihološki produbljeni, opterećeni previranjima koja su interesantna bilo da pružaju uvid u jednu etapu čovekovog razvoja, bilo da su svevremena u svojim zaključcima.
To i jeste na najopštijem planu jedna od najviših veličina koje Rustaveli doseže u spevu, čime ga takođe umnogome približava čoveku današnjice koji je isto tako rascepljen i kao konstantno na ivici nekog novog vremena. Za razliku od pravog srednjevekovnog religioznog ili svetovnog književnog dela, on ne razmatra ideje i načela na nekom apstraktnom nivou, već ih predstavlja na delu i u praksi, u kontekstu čoveka, što znači da dopušta da i u smrtnom čoveku može biti otelotvorenje božanske vrline, odnosno najviših vrednosti za koje je tada čovečanstvo znalo. Dakle, čoveku je dato dostojanstvo da bude nosilac vrline, ali je na njemu da aktivno bira istinski i iskreni put prijateljstva, dobrote i časti. To je jedna dodirna tačka sa humanizmom Evrope, jer su upravo takva pitanja kojim su se bavili i evropski mislioci vekovima kasnije. Ali, što je još važnije, to je jedna važna poruka, i već je deveti vek kako važi: nezavisno od stava prema religiji, moralnost i povezanost među ljudima – osećaj zajedništva na Zemlji – ključan je za sam čovekov opstanak. Čemu moć, bogatstvo, raskoš, ako ne služi čoveku? To bi vredelo pitati i mnoge ljude danas. Dakle, nijedan čovek za Rustavelija nije rođen kao oličenje večitih božanskih zakona, već je svrha njegovog života da to postane (sem vladara – za njih svejedno važi: „svaki je car od Boga, njegovog lika dostojan“).
