(С енглеског превео: Игор Цвијановић)
Најбоља мени позната метафора која описује како је бити прозни писац налази се у роману Мао II Дона Делила, где он описује књигу коју управо пише као својеврсно огавно унакажено детенце што прати писца унаоколо, вечно пузећи за писцем (вуче се по подовима ресторанâ где писац покушава да једе, појављује му се удно кревета чим се ујутро пробуди итд.), огавно дефектно, хидроцефалично и без носа и с перајастим рукама и мучено инконтиненцијом и ретардирано и упљувано од церебрално-спиналне течности која му цури из уста док кењка и кркља и дозива писца, жељно љубави, жељно управо оног што његова огавност јамчи да ће добити – пишчеве потпуне пажње.
Троп о унакаженом детенцету савршен је зато што обухвата спој одбојности и љубави које прозни писац осећа према делу на којем ради. Проза се увек обзнањује као стравично дефектна, као крајње огавно изневеравање свих твојих нада у њу – сурова и одбојна карикатура савршености своје замисли – да, разумем: гротескна је зато што је несавршена. А опет је твоје, то детенце, оно је ти, и волиш га и цупкаш га и бришеш му церебрално-спиналну течност с отромбољене браде манжетном једине чисте кошуље која ти је преостала (остала ти је само једна чиста кошуља зато што ниси опрао веш већ безмало три недеље зато што ово поглавље или онај лик као да су најзад крочили на пут да легну и испадну како треба и престрављује те помисао да потрошиш иједан трен на било шта друго до рад на њему зато што ћеш га изгубити ако макар на секунд склониш поглед и тако проклети цело детенце на вечну огавност).
И али па ти волиш унакажено детенце и сажаљеваш га и бринеш се о њему; али га и мрзиш – мрзиш га – зато што је деформисано, одбојно, зато што му се догодило нешто гротескно у партурицији од главе до странице; мрзиш га зато што је његова деформисаност твоја деформисаност (будући да, кад би био бољи прозни писац, твоје детенце би наравно изгледало као једна од оних беба из каталошких огласа за дечју одећу, савршено и ружичасто, без церебрално-спиналне инконтиненције), а сваки његов огавни инконтинентни дах убитачна је оптужба на твој рачун, на свим нивоима… и зато би волео да умре, чак и док га мазиш и бришеш и цупкаш и понекад чак примењујеш технику оживљавања кад ти се чини да му је властита гротескност зауставила дах и да би могло да умре.
Цела ствар је сва врло полупана и тужна, али истовремено је и нежна и дирљива и племенита и готивна – реч је о истинском односу, неке врсте – па чак на врхунцу своје огавности унакажено детенце некако дотиче и буди како претпостављаш неке од најбољих делова твоје личности: мајчинске делове, оне мрачне. Веома волиш своје детенце. И хоћеш да га и други воле, кад дође најзад час да унакажено дете изађе напоље и суочи се са светом.
Магарац или магарчење?
Помало си, дакле, у незгодном положају – волиш то детенце и желиш да га и други воле, али то значи како се надаш да га други неће јасно сагледати. Желиш на неки начин да намагарчиш људе; желиш да они као савршено виде то што у души знаш да је издаја сваке савршености.
Или и не желиш да намагарчиш те људе; шта желиш – желиш да виде и воле дивно, чудесно, савршено детенце спремно за рекламу и да буду тачни, јасни, у погледу тога што виде и осећају. Желиш да будеш страшно у криву, желиш да се испостави како је огавност унакаженог детенцета била само твоја чудна илузија или халуцинација. Али то би значило да си луд; видео си их – прогонили су те и ужасавали ти огавни деформитети који у ствари (други те убеђују) уопште не постоје. Што ће рећи да ти недостаје која даска, засигурно. Али још горе: то би значило да видиш и презиреш огавност у нечему што си ти направио (и волиш), у свом породу и на извесне начине у себи.
А то последње, једина је нада – то би представљало нешто много горе од пуког веома лошег родитељства; била би то ужасна врста напада на самог себе, готово аутотортура. Али то је и даље оно што највише желиш – да си потпуно, лудачки, самоубилачки у криву.
Забава и где је налазиш
Али и даље је веома забавно. Немој ме погрешно схватити. Кад је реч о природи те забаве, још ми је у сећању једна чудна причица коју сам чуо на недељним часовима веронауке кад сам био отприлике величине хидранта. Радња се дешава у Кини или Кореји или тако негде. Наводно је постојао неки стари паор који је живео ван села у брдовитом крају и радио на свом имању само са сином и својим вољеним коњем. Једног дана је тај коњ, који је био не само вољен, већ и кључан за радно-интензивну делатност на имању, откључао катанац на свом коралу или чему већ и одјурио ка брдима. Сви пријатељи старог паора свратили су да истакну каква је то несрећа. Он је само слегао раменима и рекао: „Срећа, несрећа, ко зна?“ Два дана касније вољени коњ се вратио из брда у друштву целог непроцењивог крда дивљих коња, па сви паорови пријатељи опет свраћају да му честитају на томе како се испоставило да је бег коња био велика срећа. „Срећа, несрећа, ко зна?“ само одговара паор и слеже раменима.
Сад ми се нешто чини како тај паор звучи помало као да говори јидиш, а не кинески, али тако се сећам приче. Али па паор и његов син крену да припитомљују оне дивље коње и један коњ збаци сина с леђа тако снажно да син сломи ногу. И ето опет пријатеља да тугују с паором и проклињу несрећу која је и довела те проклете коње на имање. Стари паор само слеже раменима и вели: „Срећа, несрећа, ко зна?“ Неколико дана касније Царска кинеско-корејска армија или ко већ улази маршевим кораком у село и мобилише сваког способног мушкарца између рецимо 10 и 60 година као топовску храну за неки огавно крвав сукоб који се наводно спрема, али кад официри виде синову сломљену ногу, дају му поштеду на основу неког феудалног закона о неспособности за служење војске, те уместо да буде мобилисан, син остаје на имању са старим паором. Срећа? Несрећа?
Управо је то она врста параболичне сламке спаса за коју се држиш док се мучиш с питањем забаве, као писац. У почетку, кад тек почнеш да се огледаш у писању прозе, цео труд тиче се забаве. Не очекујеш да ће то ико читати. Пишеш готово искључиво само да би дркао. Да би удовољио властитим фантазијама и девијантној логици и да би избегао и преобразио делове своје личности које не волиш. И то функционише – и невероватно је забавно. Затим, ако имаш среће и делује да људи воле то што радиш, и почнеш заправо да зарађујеш од тога, и дочекаш да видиш своје дело професионално преломљено и укоричено и нахваљено на клапни и приказано и како га чак (једном) у подземној у поподневним сатима чита нека лепа девојка коју чак и не познајеш, чини се да постаје још забавније. Неко време.
Онда све постаје компликовано и конфузно; страшно и да не помињем. Сад имаш осећај да пишеш за друге људе, или се бар тако надаш. Више не пишеш само да би дркао, што је – будући да је сваки вид мастурбације самотан и празан – вероватно добро. Али шта замењује онанистички мотив? Схватио си да ти изузетно прија кад се твоје писање допадне људима и схваташ да ти је неизмерно стало да им се допадне нова ствар коју пишеш. Чисто лични мотив почиње да потискује мотив допадања другима, да се лепим људима које не познајеш допаднеш и да ти се они диве и мисле да си добар писац. Онанија уступа место покушају завођења, као мотив. Е сад, покушај завођења је тешка работа, а противтежа његовој забавности је ужасан страх од одбацивања. Што год да значи „его“, твој его је сад део целе приче. Или је можда „сујета“ боља реч. Јер примећујеш да се добар део твог писања сад суштински претворио у разметање, у покушај да наведеш људе да мисле како си ти добар.
То је разумљиво. Велики део тебе је сад изложен ризику – твоја сујета је у питању. Откриваш незгодну ствар у вези с писањем прозе; извесна мера сујете је нужна да би човек био у стању да све уради, али свака сујета изнад те извесне мере је погубна. У неком тренутку схваташ да је 90% тога што пишеш мотивисано и прожето неодољивом потребом да се допаднеш. Зато ти проза постаје чисто срање. А кад је посао срање, мораш га бацити у канту за смеће, не толико због некаквог уметничког интегритета колико једноставно зато што те људи неће волети ако ти је проза срање. У том стадијуму еволуције ауторске забаве, управо оно што те је одувек мотивисало да пишеш сад је постало и оно што те мотивише да бацаш свој текст у канту за смеће. То је парадокс и ћорсокак, због којег можеш остати заглављен унутар себе месецима или чак годинама, током којег периода јадикујеш и шкргућеш и проклињеш своју несрећу и горко се питаш где се само денула сва она забава у целој причи.
Покушај да се сетиш
Паметно је рећи, мислим, да се из овог ћорсокака можеш извући ако некако успеш да се вратиш на своју првобитну мотивацију – забаву. И, ако успеш да се вратиш на забаву, схватићеш да је огавно несрећни ћорсокак недавног сујетног периода заправо за тебе био права срећа. Јер је забаву које си се опет домогао преобразила изузетна непријатност сујете и страха, непријатност коју сад грчевито желиш да избегнеш кад је забава коју си поново открио далеко потпунија и великодушнија врста забаве. То има неке везе с начелом рад као игра. Или с открићем да је дисциплинована забава боља од импулсивне или хедонистичке забаве. Или са закључком да не морају сви парадокси да парализују.
Под водством нове администрације забаве, писање прозе постаје начин да се дубоко зађе у себе и расветле управо оне ствари које не желиш да видиш или да дозволиш неком другом да их види, а те ствари се обично испоставе (парадоксално) као управо оно што сви писци и читаоци одасвуд деле и на шта реагују, шта осећају. Проза постаје чудан начин да прихватиш себе и саопштиш истину, а не начин да побегнеш од себе или се представиш онако како мислиш да ћеш бити максимално допадљив. Тај процес је компликован и конфузан и страшан, и такође веома напоран, али испоставља се да не постоји ништа забавније од њега.
Чињеница да сад успеваш да сачуваш забаву у току писања једино тако што се суочаваш с истим оним незабавним деловима себе које си испрва помоћу писања избегавао или забашуривао јесте још један парадокс, али овај није никакав ћорсокак. То што он јесте, јесте дар, једна врста чуда, а у поређењу с њим награда у виду наклоности незнанаца је као прах, прашина.
(Есеј „The Nature of Fun“ Дејвида Фостера Воласа у преводу на српски изворно је објављен у књижевном часопису Поља, бр. 508, године 2017)
