Пише: Драгана Јовановић
Данас сам помало као Ханс Касторп,
вероватно је требало да останем под јорганом.
Исписан у једном даху, без поделе на поглавља, роман Стидљивост и достојанство Дага Сулстада (2018, Дерета; Dag Solstad, Genanse og verdighet) може сугерисати читаоцу немогућност напретка и излаза како за јунака, тако и за једну свеобухватнију представу света и поретка. Приповеда се у трећем лицу са повременим излетима у свет мисли средовечног професора Елијаса Рукле. Утисак је да приповедач већ зна шта ће се догодити, тако да су и главни јунак и читалац истовремено осуђени на већ изречену судбину. Јунак осећа неспокојство животом и то је први предзнак онога што ће уследити. Како је радња романа смештена у главни град Норвешке, временске прилике које постају важна мотивација за апсолутни распад живота Елијаса Рукле, нашле су природно и погодно тле. Мотив кишобрана, који одједном постаје велика поетска значајка, заједно са драмом Дивља патка Хенрика Ибсена перципира се као кључна карика за одвијање радње у роману, на шта нас упућују и саме корице књиге. Расветљавајући одређене сегменте рада и живота Елијаса Рукле, могу се уочити одређене тачке које су довеле до пуцања главног јунака.
Елијас Рукла предаје норвешку књижевност у фагерборшкој гимназији. Позив који би по својој примарној сврси требало да буде идиличан, то апсолутно није. Ученици којима је Ибсенова драма далека и монотона, не могу да схвате професоров ентузијазам над новим открићем, а искрено речено, ни не желе да га схвате. Како је забележено у самом тексту, Елијасова елокветност је „једино могла да надахне њега самога, а његови ученици, сходно својој природи, седели су или лежали у клупама наново проживљавајући досаду са часова књижевности“. Мотив досаде у овом случају је добар пример за осликавање модерних времена и тенденција; ученици потискују свој бес, док са друге стране и сам професор потискује осећања према њима и поретку у ком постаје инфериоран, старомодан предавач, свестан друштвене моћи ученика. Међусобно неразумевање води до неупознавања самих професорових афинитита, који би се у некој мери могли поклопити са ученичким. Елијас Рукла осећа као да зависи од милости ученика, због тога не сме да им се супротстави. Због чега јунак има овакве примисли?
Разлог налазимо негде на самом крају романа. Наиме, постаје јасно да у свету ком припада Елијас Рукла, знање више није на цени и да се поима као вештачка творевина. У оваковом простору апсурдности, професори као представници високе културе почињу да се стиде тога што представљају, њихов разговор се своди на причање о кредитима, који иако их деградирају на материјалном плану, са друге стране им омогућавају припадност друштвеној структури и социјалном животу. Елијас Рукла постаје трагичан јунак, јер не успева да се лагодно уклопи у такав систем суживота у ком нема места за утописту. Испад пред ученицима и губитак посла заправо постају и симболичка смрт Елијаса Рукле као друштвеног бића у таквој социјалној структури.
Други разлози се могу потражити у приватној сфери. Роман има цикличну структуру, почиње и завршава са Евом Линде, Елијасовом супругом. Ева Линде нас заправо води у Елијасове студентске дане и његово пријатељство са Јоханом Корнелијунсеном, марксистом који, парадоксално, ступа у службу капитализма не би ли реализовао своје способности. Већи део романа је ситуиран у прошлости и док у стварности пратимо само један дан у животу Елијаса Рукле, ретроспекцијом се враћамо у његове студентске дане од којих даље идемо ка кључном дану. Лепота Еве Линде из младалачких година јесте један од идела младог Елијаса, јер је представљала нешто ванвременско и трајно. Међутим, угашена лепота, која јесте оквир романа, на симболичком плану егзистира као нихилистичка пројекција живота Елијаса Рукле.
Лектира главног јунака (Кафка, Ман, Џојс, Пруст, Брох) не сугерише оптимистичну визију будућности и како овај роман не обилује изненађењима, неће их бити ни на крају. Раскрсница на којој се нашао Елијас Рукла води на две антиподне стране: улица која се пружа ка центру изгледа суморно, мрачно, уско; док она чији је пут усмерен ка руралнијим пределима изгледа велелепно, богато и обећавајуће. Многострукост перцепција је оно што издваја роман Дага Сулстада, али оно што им је заједничко јесте њихова варљивост и несигурност. Стидљивост и достојанство је модеран роман који се бави важним питањима савременог поимања друштва, света, уметности, појединца и отуђености, и који као и Кафкин Процес поприма место свевременог романа. Томе говори у прилог и чињеница да је код нас пристигао две деценије након оригиналног издања, а нуди подједнако савремено читање.
СТИДЉИВОСТ И ДОСТОЈАНСТВО
Даг Сулстад
Превод са норвешког: Ратка Крсмановић Исаиловић
Дерета, 2018
120 стр.
