Piše: Dragana Jovanović
Danas sam pomalo kao Hans Kastorp,
verovatno je trebalo da ostanem pod jorganom.
Ispisan u jednom dahu, bez podele na poglavlja, roman Stidljivost i dostojanstvo Daga Sulstada (2018, Dereta; Dag Solstad, Genanse og verdighet) može sugerisati čitaocu nemogućnost napretka i izlaza kako za junaka, tako i za jednu sveobuhvatniju predstavu sveta i poretka. Pripoveda se u trećem licu sa povremenim izletima u svet misli sredovečnog profesora Elijasa Rukle. Utisak je da pripovedač već zna šta će se dogoditi, tako da su i glavni junak i čitalac istovremeno osuđeni na već izrečenu sudbinu. Junak oseća nespokojstvo životom i to je prvi predznak onoga što će uslediti. Kako je radnja romana smeštena u glavni grad Norveške, vremenske prilike koje postaju važna motivacija za apsolutni raspad života Elijasa Rukle, našle su prirodno i pogodno tle. Motiv kišobrana, koji odjednom postaje velika poetska značajka, zajedno sa dramom Divlja patka Henrika Ibsena percipira se kao ključna karika za odvijanje radnje u romanu, na šta nas upućuju i same korice knjige. Rasvetljavajući određene segmente rada i života Elijasa Rukle, mogu se uočiti određene tačke koje su dovele do pucanja glavnog junaka.
Elijas Rukla predaje norvešku književnost u fagerborškoj gimnaziji. Poziv koji bi po svojoj primarnoj svrsi trebalo da bude idiličan, to apsolutno nije. Učenici kojima je Ibsenova drama daleka i monotona, ne mogu da shvate profesorov entuzijazam nad novim otkrićem, a iskreno rečeno, ni ne žele da ga shvate. Kako je zabeleženo u samom tekstu, Elijasova elokvetnost je „jedino mogla da nadahne njega samoga, a njegovi učenici, shodno svojoj prirodi, sedeli su ili ležali u klupama nanovo proživljavajući dosadu sa časova književnosti“. Motiv dosade u ovom slučaju je dobar primer za oslikavanje modernih vremena i tendencija; učenici potiskuju svoj bes, dok sa druge strane i sam profesor potiskuje osećanja prema njima i poretku u kom postaje inferioran, staromodan predavač, svestan društvene moći učenika. Međusobno nerazumevanje vodi do neupoznavanja samih profesorovih afinitita, koji bi se u nekoj meri mogli poklopiti sa učeničkim. Elijas Rukla oseća kao da zavisi od milosti učenika, zbog toga ne sme da im se suprotstavi. Zbog čega junak ima ovakve primisli?
Razlog nalazimo negde na samom kraju romana. Naime, postaje jasno da u svetu kom pripada Elijas Rukla, znanje više nije na ceni i da se poima kao veštačka tvorevina. U ovakovom prostoru apsurdnosti, profesori kao predstavnici visoke kulture počinju da se stide toga što predstavljaju, njihov razgovor se svodi na pričanje o kreditima, koji iako ih degradiraju na materijalnom planu, sa druge strane im omogućavaju pripadnost društvenoj strukturi i socijalnom životu. Elijas Rukla postaje tragičan junak, jer ne uspeva da se lagodno uklopi u takav sistem suživota u kom nema mesta za utopistu. Ispad pred učenicima i gubitak posla zapravo postaju i simbolička smrt Elijasa Rukle kao društvenog bića u takvoj socijalnoj strukturi.
Drugi razlozi se mogu potražiti u privatnoj sferi. Roman ima cikličnu strukturu, počinje i završava sa Evom Linde, Elijasovom suprugom. Eva Linde nas zapravo vodi u Elijasove studentske dane i njegovo prijateljstvo sa Johanom Kornelijunsenom, marksistom koji, paradoksalno, stupa u službu kapitalizma ne bi li realizovao svoje sposobnosti. Veći deo romana je situiran u prošlosti i dok u stvarnosti pratimo samo jedan dan u životu Elijasa Rukle, retrospekcijom se vraćamo u njegove studentske dane od kojih dalje idemo ka ključnom danu. Lepota Eve Linde iz mladalačkih godina jeste jedan od idela mladog Elijasa, jer je predstavljala nešto vanvremensko i trajno. Međutim, ugašena lepota, koja jeste okvir romana, na simboličkom planu egzistira kao nihilistička projekcija života Elijasa Rukle.
Lektira glavnog junaka (Kafka, Man, Džojs, Prust, Broh) ne sugeriše optimističnu viziju budućnosti i kako ovaj roman ne obiluje iznenađenjima, neće ih biti ni na kraju. Raskrsnica na kojoj se našao Elijas Rukla vodi na dve antipodne strane: ulica koja se pruža ka centru izgleda sumorno, mračno, usko; dok ona čiji je put usmeren ka ruralnijim predelima izgleda velelepno, bogato i obećavajuće. Mnogostrukost percepcija je ono što izdvaja roman Daga Sulstada, ali ono što im je zajedničko jeste njihova varljivost i nesigurnost. Stidljivost i dostojanstvo je moderan roman koji se bavi važnim pitanjima savremenog poimanja društva, sveta, umetnosti, pojedinca i otuđenosti, i koji kao i Kafkin Proces poprima mesto svevremenog romana. Tome govori u prilog i činjenica da je kod nas pristigao dve decenije nakon originalnog izdanja, a nudi podjednako savremeno čitanje.
STIDLJIVOST I DOSTOJANSTVO
Dag Sulstad
Prevod sa norveškog: Ratka Krsmanović Isailović
Dereta, 2018
120 str.
