Piše: Ela Čanji
Zime Gospodnje 2019. godine ugledale su svoju pučinu plovidbe Ilije Bakića. Ova plovna zbirka (usidrena u izdavačkoj kući Agora) sadrži tri novele: „Prahovi ma čiji“ (mačiji), „Vetar ne nosi ničije glasove“ i „Četiri reke izviru u raju“.
Ilija Bakić nam ovim začudnim naslovima donosi „nad-umne“ povesti potrage, poigravajući se ne samo sa svešću i čulima svojih (anti)junaka, već i samih čitalaca. Nema linije znane nam stvarnosti koja nije iskrivljena do krajnjih granica, a kada bi konačno trebala da prelomi na jednu ili drugu stranu, ona se ne opredeljuje ni za jednu, već počinje da stremi uvis. Stvarnost, vreme, prostor i jezik postaju iščašenje čula, bunilo uma, koje je možda put ka nečem nadljudskom. Tako tematski okvir ovih povesti postaje upravo potraga (za transcendentnim, višim, božanskim;) a glavni motiv je plovidba i voda kao elemenat koji može da premosti granice ovog i onostranog.
Nesigurnost u prostor i vreme ometa bilo kakvo određenje neke smislene radnje i dešavanja. Ako, uslovno rečeno, početak putešestvija i nalikuje na moguću orijentaciju priče, ta orijentacija se vrlo brzo gubi, ostavljajući likove pokvarenog kompasa, poludele kompasne igle. I one fizičke, i one u glavi. Obrisi stvarnosti prosijavaju kroz sve više zamućenu svest likova i daju jedva blage nagoveštaje nama, posmatračima. Štaviše, cela narativna struktura i prati liniju svesti junaka – stoga je i čitaočeva percepcija klimava, isprekidana, nesigurna u to šta je stvarnost, šta san, a šta iznad oba.
Radnja i likovi smešteni su u pseudoistorijsku prošlost, a neki od njih (1. i 3. novela) prate pseudo-naučne pretpostavke aktuelne u tom periodu. Kh-ant traži leševe protiv šuljeva, ekspedicija treće priče traga za vrtom Edenskim, dok Usej traži „hranu za lomače“. Međutim, svi oni će naći nešto sasvim neočekivano, sasvim Drugo. Svaka od potraga završava kao dodir sa nečim izvanljudskim. U tom kontekstu, veoma je bitan prostor u koji su junaci smešteni i po kom se kreću – to su krajnje isposnički predeli (pustinja, ostrvo, šuma, ?), što onda njihovu životnu putanju stavlja u ravan podvižnika (iako ne dobrovoljnih ili svesnih). Prostor deluje kao svesni entitet koji iskušava junake – telesno i duhovno.
Svojevrsni asketizam je bitan motiv koji izmešta likove iz njihove prvobitne namere i stavlja ih na put koji nisu birali. Blizina cilja zahteva žrtvu u percipiranju stvarnosti, gubitku osećaja za protok vremena, zamagljivanje svesti i nesigurnost i nemoć jezika, ali istovremeno otkriva jedan novi, viši oblik bitisanja. Sećanje likova ne može da dosegne poslednji orijentir poznatog prostora dok se i poslednja tačka moguće orijentacije (zvezde) grupišu u neka nepoznata sazvežđa. Posle određene askeze muku tela zamenjuje apsolutna „nepotrebitost“ homeostaznih potrepština. Nove realije koje se otvaraju pred junacima kao da zahtevaju drugačiji evolutivni oblik da bi mogle da se pojme; ljuštenje civilizacijskih naslaga u vidu zaboravljanja ili trošnosti jezika, i rastakanju u ontološko, primordijalno stanje. Istovremeno, zarobljenost u vakuumu bezvremenog trajanja donosi nadumne spoznaje, kontakt ili sukob sa onostranim, snovita razumevanja nikad čutih ili izgovorenih jezika.
Začudnost priča i mentalnih stanja junaka ogleda se u zvučnom i jezičkom sloju. Ilija Bakić za svaku priču tvori osoben jezik i poigrava se sa poetskim mogućnostima istog. Izuzetno dobro izbalansirana ritmizacija daje osećaj gotovo sinestetskog doživljaja ambijenta i stanja psihe. Tako, recimo, Kh-antova (zvuči kao da vam je pesak zapeo u grlu) priča obiluje arhaičnom leksikom, dugačkim rečeničkim kostrukcijama koje doprinose atmosferi pustinjskog ambijenta i beskraja. Usejev jezik je vojnički, a monološka naracija nalikuje na ispovest, dok je treća priča neka vrsta eksperimenta sa formom i nalikuje više na kinematografsku nego književnu tehniku.
Od strane izdavača/recenzenta novele su okarakterisane kao „putopisi neizrecivog“. I zaista, jezik prevazilazi i crpi svoje mogućnosti, postajući nedovoljan, nepojaman, a reči truo ili mrtvorođen nakot. Istovremeno, višeslojnost ometa značenje, ali ga i dovodi do samog ruba spoznaje. Ipak, jedno je izvesno: svaki pokušaj da se prodre u opipljiv, ovozemaljski smisao postaje lajt motiv svih plovidbi – „jalova rabota“.
ČETIRI REKE IZVIRU U RAJU I INE PLOVIDBE
Ilija Bakić
Agora, 2019
133 str.
