Пише: Милан Радоичић
На самом почетку ваља издвојити две доминанте структурне компоненте у поезији Ивана Негришорца. На плану приповедања то је изразито контемплативни ја-аспекат стварања, док на мотивском плану наилазимо на религијску компоненту, односно, мотив светлости у оквиру ње. У овој збирци песама, Негришорац на маестралан начин ове елементе, који нису новост у његовој поезији, надовезује и обликује, те својим контемплацијама ствара песничке слике остављајући упечатљив утисак на идејном плану.
Треба истаћи да у уводу Негришорац даје, како сам каже, део коментара једног анонимног доушника: „С обзиром да је ово путописни роман, текстове треба читати с радошћу и тугом…“. Неколико страна касније, читаоцу је врло јасно да ово није само пар занимљивих речи, већ је то практично упутство за сагледавање читаве збирке. Негришорчева збирка поезије састављена је од једанаест посебно насловљених поглавља, тј. тематских целина. Овако иновативним приступом обради релативно устаљених и не мало пута исписаних мотива, у синтези са мотивима минулих епоха (фасцинација антиком, мртва драга итд.), све са слободним стихом и опкорачењима, Негришорац поново потврђује да авангардиста не може без традиције, односно, потврђује свој положај у самом врху српске неоавангарде.
Иван Негришорац је до краја доследан својој форми путописног романа и то није приметно само на садржинском плану док се чита свака песма понаособ, већ и у другом плану – када начелно сагледамо збирку. Последњом песмом аутор као да завршава своје дуго путовање. Да би се овај сегмент боље разумео, важно је сагледати две уводне („На далеке путе“, „Светлост у Вишеграду“) и две песме с краја збирке („У брачном кревету. Пут под ноге“, „Ко је то у нама?“), које су (иако поглавља истог романа) у изразитом контрасту. У првим двема песмама приметан је полет због удахнуте светлости и кретања на пут – песник поручује: „Од сунца до месеца, свукуд саградићемо мостове, / Свукуд развалићемо плотове, пробудити успавана бића“. Влада једна атмосфера опште радости, наде и спремности за нова открића, а тек у назнакама се види да није сам. Међутим, наспурот томе, на крају песник каже: „Пут под ноге“ – све је већ виђено, контемплација је нестало, време је за повратак или можда потпун крај. Роман у стиховима није нешто што је ново у поезији, али путописни роман у форми збирке песама исписаних слободним стихом и опкорачењима у време неоавангарде јесте нешто вредно сваке пажње.
Када је реч о религијском идејном елементу у Огледалима Ока Недремана и мотиву светлости унутар њега, треба рећи да су они само условно одвојени ради лакшег уочавања. Наиме, све је то један, религијски аспект, светлост код Негришорца је само његово другачије именовање, односно, материјализација његове вере у Провиђење. Наведене чињенице, вероватно најјасније, потврђује песма из наслова саме збирке „Огледала Ока Недремана. Плач над Хиландаром и Нотрдамом“, где је приказан садашњи тренутак тј. свет који губи на вредности, свет озбиљно нарушених моралних начела коме је, као таквом, уништење константна претња и казна која се извршава од стране Свевишњег Ока Недреманог. Из ове песме врло једноставно могу се извући закључци који важе за читав опус Негришорчевих религиозних песама. Он религиозни тон и мотиве ове врсте поезије ставља у функцију садашњег тренутка, тако што је исписује језиком савремености. Присутна је исконска вера у универзална религијска начела и неземаљско, али стихове гради чисто овоземљаским сликама и пробраном духовном, а савременом лексиком. Проговара са свог места на земљи, као објективан приповедач, који у својим контемплацијама успева да проникне у разочарање Свевишњег и да кроз ту призму тумачи појаве које га окружују.
Познато је да Негришорац иза себе има импозантан и разноврстан књижевни опус, нарочито на пољу поезије и тема унутар ње. Оно у чему се огледа и лепота његове поезије јесте чињеница да Негришорац остаје једнако доследан на два плана: на плану савременог тренутка у коме се налази и у коме ствара, са једне стране, и на плану сопствене инспирације и личних уверења. Није редак случај да стваралац пожели да по сваку цену буде савремен, у духу стваралачке епохе, а није довољно вешт да своја, не сасвим актуелна, и нова схватања изрази. Међутим, Негришорац то чини на маестралан начин. Врло успешно успоставља равнотежу између сопствене инспирације и актуелности тренутка, не оставивши ни једно од ово двоје недовршено. Како је трајање кључно мерило вредности, преостаје нам да сачекамо да име Ивана Негришорца постане сасвим незаобилазно на страницама историје српске неоавангарде.
ОГЛЕДАЛА ОКА НЕДРЕМАНА, Иван Негришорац
Лагуна, 2019.
224 стр.
