Пише: Ненад Јовановић
С времена на време, на комерцијалнијем делу кинематографског неба појаве се филмови који с мање или више успеха експериментишу у комбиновању популарних жанрова. Неке од тих комбинација остају упечатљиво аутентичне, као што је микс анимације са film noir мистеријом у “Ко је сместио Зеки Роџеру?” или алегорично преплитање хорор фантастике са ратном тематиком у “Пановом лавиринту”. Неке комбинације, чак, својим комерцијалним успехом ако не нужно пионирским приступом, у том блендовању успевају поставити темеље на којима ће настати потпуно нови поджанрови – на начин на који је “Осми путник” (оригинално “Alien”, односно “Туђин”) зацементирао своје место у пантеону зачетника научно-фантастичног хорора. Ипак, у последњих петнаестак година сведоци смо изразито конзервативног и зихерашког приступа којим се велике продукцијске куће воде када је у питању померање граница и размрдавање норми.
У мору римејка који најчешће циљају на носталгичне новчанике, као и сигурних адаптација доказано тржишно успешних изворних материјала – били то стрипови, књиге или чак и видео игре – постала је реткост видети филм намењен широкој публици који ће на било који начин одабрати мало храбрији приступ темама и жанровима који нису гарант монетизације за инвеститоре.
У том смислу, “Damsel” је врло интересантан коктел који долази из Нетфликсове кухиње. На први поглед, нарочито кроз трејлере, гледалац би с правом претпоставио да је у питању тек мање-више стандардни акциони обрт клишеа даме у невољи (damsel in distress) у фантазијском свету. На површинском нивоу, ово и јесте основна поставка филма. Међутим, са даљим одмотавањем наратива, сценарио нам сервира неке прилично добре субверзије очекивања, а режисер Хуан Карлос Фреснадијо на моменте бриљантно комбинује бајковити свет са топосима хорор филма – жанра у коме је он на домаћем терену. И управо та претпоставка бајковитости света представља прву велику и добро изведену субверзију коју “Damsel” сервира. Својим визуелним језиком комуницира нам се наизглед сахаринска, “дизнификована” верзија бајковитог света у коме владају краљеви а принцезе бивају заручене за принчеве с друге стране мора како би ојачале везе са суседима и спасиле своју пусту и сиромашну земљу од глади и пропадања.
Но, како Елоди (главна јунакиња коју тумачи Мили Боби Браун) већ у првим секундама филма каже, ово није једна од таквих прича. Већ у првих пола сата ређају се мање и више суптилни знаци да ово није оно што очекујемо, кулминирајући у сцени венчања Елоди и принца Хенрија која нас уводи у први велики обрт на крају првог чина када Елоди бива бачена у јаму као жртва принесена змају који захтева свежу крв краљевских кћери да би краљевину оставило на миру. Овим првим чином аутори врло успешно праве преокрет од “чисте” заслађене фантазије у оно што је изузетно блиско бајкама у њиховом изворном облику из времена пре анимираних адаптација из XX века – прича која се не либи да прикаже окрутност и зло без икаквог увијања. До овог тренутка филм од своје почетне премисе успешно прави прелаз у атмосферу која је у реону напетог трилера налик на “Широм затворених очију” Стенлија Кубрика (пре свега у култистичко-завереничком смислу, без уплива у еротско), или још више фолклорни хорор “Мидсомар” Арија Астера који је настао у продукцијској кући А24 од које би се један овакав комад можда много пре могао очекивати него од стриминг гиганта какав је Нетфликс.
На преласку у други чин откривају се високо постављени циљеви аутора. Елоди, насловна дама у невољи, након што је искоришћена као жртвено јагње у окултном ритуалу, бива препуштена сама себи и принуђена да покаже да није принцеза на зрну грашка већ способна и храбра хероина. Нажалост, у овом делу наступају и проблеми које филм има и спотицања која га спречавају да достигне сопствене амбиције. Лик принцезе Елоди је у драматуршком смислу жртва непоштовања правила прикажи, не причај (“show, don’t tell”) те је гледалац принуђен да одабере колико ће лако да прихвати трансформацију Елоди у Елен Рипли из “Осмог путника”. Такође, она је и отелотворење преживеле жртве на путу освете у традицији филмова какви су “Kill Bill”, “Lady Vengenance” или “Carrie”.
Youtube Screenshot Damsel Official Trailer Netflix
Четрдесетак минута које Мили Боби Браун проводи малтене сама испред камере показују слабост компромиса популарног наспрам стручног кастинга који је вероватно био условљен од стране продукцијске куће. Овај избор зарад комерцијалног успеха показује се као слабији у односу на потенцијално способнију али мање звучну главну глумицу. Нажалост, Браунова на крилима успеха “Stranger Things” не успева да покаже способности нити таленат који иду у корак са њеном популарношћу, те лик Елоди бива на моменте трагикомично “преглумљен” и театрално банализован упркос врло добро замишљеном концепту принцезе која је препуштена сама себи испред немилосрдног чудовишта. Змај, или тачније змајица, није само звер већ интелигентно и окрутно биће које не само да има моћ говора, већ и садистички порив за игром са својим пленом током напете јурњаве кроз мрежу тунела у којима се налази.
Ова трансформација приче из шарене фантазије у заиста узнемирујућ хорор је не само његов највећи квалитет већ и изузетно добар подухват ауторског тима. Оно што “Damsel” чини необичним експериментом и смелим подухватом јесте управо супротстављање бајковитог са стравичним на начин какав до сада није виђен у оквиру жанра (ако претпоставимо да је основни жанр за који се филм опредељује хорор). Уобичајени начин на који хорор изазива осећај језе и страха код гледаоца јесте његово “усидравање” у иницијалном постављању сцене на ниво са којим гледалац може да саосећа. У том погледу, у огромној већини случајева ови филмови (као и игре, књиге и стрипови) ће током свог увода успоставити слику света која је блиска реалности како би ефекат избацивања из нормалности и сигурности био јачи. “Damsel” овде не прибегава реализму већ своју почетну сцену ставља у свет јарких боја, витезова, принцеза и змајева, врло храбро окрећући цео жанр наопачке у моменту у коме Елодин свеже венчани муж заједно са својом породицом открива мрачну позадину на којој је њихово краљевство изграђено – а то је пакт са чудовиштем које прети уништењем уколико не добије редовни “рекет” у виду девојака краљевске крви.
При крају овог, можда непотребно развученог чина филм нам представља још један обрт – чињеницу да су права чудовишта све време били управо људи, и да је и змајица била жртва људске окрутности те да је данак у крви само освета за то што су јој преци Елодиних џелата убили једине три ћерке и осудиле је на мајчинску патњу и самоћу. До овога долази тек након што Елоди, у маниру revenge girl филмова, открије своју снагу, храброст и сналажљивост и победи чудовишну противницу. Ипак, у тренутку победничке надмоћи она бира да покаже милост и саосећање те помаже змајици да се опорави од борбе и стаје на њену страну наспрам краљевске лозе која им је обема нанела бол и патњу, наглашавајући да “није као они”.
Расплет трећег чина наступа збрзано и неспретно, те се Елоди у изузетно краткој секвенци насупрот остатку филма приказује испред своје несуђене зле свекрве и њене породице и тријумфално помаже змајици да комплетан дворац и његове становнике спали и сруши до темеља, у ватри завршавајући вишевековни циклус проливања невине крви. Чини се да ова “исплата” освете даје премало и не оставља претерано задовољавајући укус код гледаоца већ делује изузетно штуро упаковано како би се филм завршио за мање од два сата. У времену у коме је постала норма да комерцијални, забавни наслови обично имају проблем у виду превелике минутаже, ово је комад који би и те како профитирао од додатних десетак до двадесет минута.
Сагледан са друге стране, “Дамсел” не досеже у потпуности своје амбициозне циљеве. Проблеми које сценарио има са неуједначеним ритмом и балансом “тежине” између јасно ограничена три чина кроз које је реализован су јасни тек када се филм анализира у својој целости, и вероватно су производ продукцијских ограничења радије него ауторска одлука. Тешко је отети се утиску да је током концептуализације морало доћи до доста компромиса како би овај пројекат уопште био реализован – и врло је вероватно да је избор глумаца један од њих. Подела у којој би лику Елоди глумица другачије читала текст, са више одлучности и уверљивости би несумњиво добром делу филма дала значајно јачи тон. Но, иако је коначни резултат више-мање управо у домету онога што се од филма из Нетфликсове фабрике за паковање јефтине кауч забаве може очекивати, и даље је у питању филм који врло смело меша жанрове, тон, свет и сценографију на начин какав до сада нисмо видели и који би могао неке друге ауторе и студије подстаћи да се одваже на сличне подухвате. Не нужно у истим тематским и жанровским оквирима које је поставио “Damsel” али свакако би било освежавајуће видети још неуобичајених спојева, нарочито у продукцији која је мање оптерећена комерцијалним успехом а више посвећена аутентичном ауторском изразу.
Насловна фотографија: Youtube Screenshot Damsel Official Trailer Netflix
