Piše: Nenad Jovanović
S vremena na vreme, na komercijalnijem delu kinematografskog neba pojave se filmovi koji s manje ili više uspeha eksperimentišu u kombinovanju popularnih žanrova. Neke od tih kombinacija ostaju upečatljivo autentične, kao što je miks animacije sa film noir misterijom u “Ko je smestio Zeki Rodžeru?” ili alegorično preplitanje horor fantastike sa ratnom tematikom u “Panovom lavirintu”. Neke kombinacije, čak, svojim komercijalnim uspehom ako ne nužno pionirskim pristupom, u tom blendovanju uspevaju postaviti temelje na kojima će nastati potpuno novi podžanrovi – na način na koji je “Osmi putnik” (originalno “Alien”, odnosno “Tuđin”) zacementirao svoje mesto u panteonu začetnika naučno-fantastičnog horora. Ipak, u poslednjih petnaestak godina svedoci smo izrazito konzervativnog i ziheraškog pristupa kojim se velike produkcijske kuće vode kada je u pitanju pomeranje granica i razmrdavanje normi.
U moru rimejka koji najčešće ciljaju na nostalgične novčanike, kao i sigurnih adaptacija dokazano tržišno uspešnih izvornih materijala – bili to stripovi, knjige ili čak i video igre – postala je retkost videti film namenjen širokoj publici koji će na bilo koji način odabrati malo hrabriji pristup temama i žanrovima koji nisu garant monetizacije za investitore.
U tom smislu, “Damsel” je vrlo interesantan koktel koji dolazi iz Netfliksove kuhinje. Na prvi pogled, naročito kroz trejlere, gledalac bi s pravom pretpostavio da je u pitanju tek manje-više standardni akcioni obrt klišea dame u nevolji (damsel in distress) u fantazijskom svetu. Na površinskom nivou, ovo i jeste osnovna postavka filma. Međutim, sa daljim odmotavanjem narativa, scenario nam servira neke prilično dobre subverzije očekivanja, a režiser Huan Karlos Fresnadijo na momente briljantno kombinuje bajkoviti svet sa toposima horor filma – žanra u kome je on na domaćem terenu. I upravo ta pretpostavka bajkovitosti sveta predstavlja prvu veliku i dobro izvedenu subverziju koju “Damsel” servira. Svojim vizuelnim jezikom komunicira nam se naizgled saharinska, “diznifikovana” verzija bajkovitog sveta u kome vladaju kraljevi a princeze bivaju zaručene za prinčeve s druge strane mora kako bi ojačale veze sa susedima i spasile svoju pustu i siromašnu zemlju od gladi i propadanja.
No, kako Elodi (glavna junakinja koju tumači Mili Bobi Braun) već u prvim sekundama filma kaže, ovo nije jedna od takvih priča. Već u prvih pola sata ređaju se manje i više suptilni znaci da ovo nije ono što očekujemo, kulminirajući u sceni venčanja Elodi i princa Henrija koja nas uvodi u prvi veliki obrt na kraju prvog čina kada Elodi biva bačena u jamu kao žrtva prinesena zmaju koji zahteva svežu krv kraljevskih kćeri da bi kraljevinu ostavilo na miru. Ovim prvim činom autori vrlo uspešno prave preokret od “čiste” zaslađene fantazije u ono što je izuzetno blisko bajkama u njihovom izvornom obliku iz vremena pre animiranih adaptacija iz XX veka – priča koja se ne libi da prikaže okrutnost i zlo bez ikakvog uvijanja. Do ovog trenutka film od svoje početne premise uspešno pravi prelaz u atmosferu koja je u reonu napetog trilera nalik na “Širom zatvorenih očiju” Stenlija Kubrika (pre svega u kultističko-zavereničkom smislu, bez upliva u erotsko), ili još više folklorni horor “Midsomar” Arija Astera koji je nastao u produkcijskoj kući A24 od koje bi se jedan ovakav komad možda mnogo pre mogao očekivati nego od striming giganta kakav je Netfliks.
Na prelasku u drugi čin otkrivaju se visoko postavljeni ciljevi autora. Elodi, naslovna dama u nevolji, nakon što je iskorišćena kao žrtveno jagnje u okultnom ritualu, biva prepuštena sama sebi i prinuđena da pokaže da nije princeza na zrnu graška već sposobna i hrabra heroina. Nažalost, u ovom delu nastupaju i problemi koje film ima i spoticanja koja ga sprečavaju da dostigne sopstvene ambicije. Lik princeze Elodi je u dramaturškom smislu žrtva nepoštovanja pravila prikaži, ne pričaj (“show, don’t tell”) te je gledalac prinuđen da odabere koliko će lako da prihvati transformaciju Elodi u Elen Ripli iz “Osmog putnika”. Takođe, ona je i otelotvorenje preživele žrtve na putu osvete u tradiciji filmova kakvi su “Kill Bill”, “Lady Vengenance” ili “Carrie”.
Youtube Screenshot Damsel Official Trailer Netflix
Četrdesetak minuta koje Mili Bobi Braun provodi maltene sama ispred kamere pokazuju slabost kompromisa popularnog naspram stručnog kastinga koji je verovatno bio uslovljen od strane produkcijske kuće. Ovaj izbor zarad komercijalnog uspeha pokazuje se kao slabiji u odnosu na potencijalno sposobniju ali manje zvučnu glavnu glumicu. Nažalost, Braunova na krilima uspeha “Stranger Things” ne uspeva da pokaže sposobnosti niti talenat koji idu u korak sa njenom popularnošću, te lik Elodi biva na momente tragikomično “preglumljen” i teatralno banalizovan uprkos vrlo dobro zamišljenom konceptu princeze koja je prepuštena sama sebi ispred nemilosrdnog čudovišta. Zmaj, ili tačnije zmajica, nije samo zver već inteligentno i okrutno biće koje ne samo da ima moć govora, već i sadistički poriv za igrom sa svojim plenom tokom napete jurnjave kroz mrežu tunela u kojima se nalazi.
Ova transformacija priče iz šarene fantazije u zaista uznemirujuć horor je ne samo njegov najveći kvalitet već i izuzetno dobar poduhvat autorskog tima. Ono što “Damsel” čini neobičnim eksperimentom i smelim poduhvatom jeste upravo suprotstavljanje bajkovitog sa stravičnim na način kakav do sada nije viđen u okviru žanra (ako pretpostavimo da je osnovni žanr za koji se film opredeljuje horor). Uobičajeni način na koji horor izaziva osećaj jeze i straha kod gledaoca jeste njegovo “usidravanje” u inicijalnom postavljanju scene na nivo sa kojim gledalac može da saoseća. U tom pogledu, u ogromnoj većini slučajeva ovi filmovi (kao i igre, knjige i stripovi) će tokom svog uvoda uspostaviti sliku sveta koja je bliska realnosti kako bi efekat izbacivanja iz normalnosti i sigurnosti bio jači. “Damsel” ovde ne pribegava realizmu već svoju početnu scenu stavlja u svet jarkih boja, vitezova, princeza i zmajeva, vrlo hrabro okrećući ceo žanr naopačke u momentu u kome Elodin sveže venčani muž zajedno sa svojom porodicom otkriva mračnu pozadinu na kojoj je njihovo kraljevstvo izgrađeno – a to je pakt sa čudovištem koje preti uništenjem ukoliko ne dobije redovni “reket” u vidu devojaka kraljevske krvi.
Pri kraju ovog, možda nepotrebno razvučenog čina film nam predstavlja još jedan obrt – činjenicu da su prava čudovišta sve vreme bili upravo ljudi, i da je i zmajica bila žrtva ljudske okrutnosti te da je danak u krvi samo osveta za to što su joj preci Elodinih dželata ubili jedine tri ćerke i osudile je na majčinsku patnju i samoću. Do ovoga dolazi tek nakon što Elodi, u maniru revenge girl filmova, otkrije svoju snagu, hrabrost i snalažljivost i pobedi čudovišnu protivnicu. Ipak, u trenutku pobedničke nadmoći ona bira da pokaže milost i saosećanje te pomaže zmajici da se oporavi od borbe i staje na njenu stranu naspram kraljevske loze koja im je obema nanela bol i patnju, naglašavajući da “nije kao oni”.
Rasplet trećeg čina nastupa zbrzano i nespretno, te se Elodi u izuzetno kratkoj sekvenci nasuprot ostatku filma prikazuje ispred svoje nesuđene zle svekrve i njene porodice i trijumfalno pomaže zmajici da kompletan dvorac i njegove stanovnike spali i sruši do temelja, u vatri završavajući viševekovni ciklus prolivanja nevine krvi. Čini se da ova “isplata” osvete daje premalo i ne ostavlja preterano zadovoljavajući ukus kod gledaoca već deluje izuzetno šturo upakovano kako bi se film završio za manje od dva sata. U vremenu u kome je postala norma da komercijalni, zabavni naslovi obično imaju problem u vidu prevelike minutaže, ovo je komad koji bi i te kako profitirao od dodatnih desetak do dvadeset minuta.
Sagledan sa druge strane, “Damsel” ne doseže u potpunosti svoje ambiciozne ciljeve. Problemi koje scenario ima sa neujednačenim ritmom i balansom “težine” između jasno ograničena tri čina kroz koje je realizovan su jasni tek kada se film analizira u svojoj celosti, i verovatno su proizvod produkcijskih ograničenja radije nego autorska odluka. Teško je oteti se utisku da je tokom konceptualizacije moralo doći do dosta kompromisa kako bi ovaj projekat uopšte bio realizovan – i vrlo je verovatno da je izbor glumaca jedan od njih. Podela u kojoj bi liku Elodi glumica drugačije čitala tekst, sa više odlučnosti i uverljivosti bi nesumnjivo dobrom delu filma dala značajno jači ton. No, iako je konačni rezultat više-manje upravo u dometu onoga što se od filma iz Netfliksove fabrike za pakovanje jeftine kauč zabave može očekivati, i dalje je u pitanju film koji vrlo smelo meša žanrove, ton, svet i scenografiju na način kakav do sada nismo videli i koji bi mogao neke druge autore i studije podstaći da se odvaže na slične poduhvate. Ne nužno u istim tematskim i žanrovskim okvirima koje je postavio “Damsel” ali svakako bi bilo osvežavajuće videti još neuobičajenih spojeva, naročito u produkciji koja je manje opterećena komercijalnim uspehom a više posvećena autentičnom autorskom izrazu.
Naslovna fotografija: Youtube Screenshot Damsel Official Trailer Netflix
