Добитница књижевне Награде „Богдан Чиплићˮ за најбољи прозни рукопис, Милена Кулић, смело се упустила у проучавање позоришног приказа стварности српског средњовековља до развоја ренесансног театра у Дубровнику. Књига је, дакле, подељена на два дела, при чему оштрог прелаза нема, будући да ауторка негује стил наговештен у наслову: постојање позоришта је прича која траје и повезује различите културно-историјске токове и поднебља.

Први текст представља покушај реконструкције средњовековног позоришта у српској литератури од XIII до XV века, који није могућ без поновног оспоравања два окоштала мита о нашем средњем веку. Да није реч о „добу мрака, окрутности и дивљаштваˮ писали су бројни значајни проучаваоци, али други мит, о непостојању позоришта у том периоду, опстаје до данашњих дана. Ослањајући се на невелику, али релевантну литературу на ту тему, ауторка разјашњава терминолошке недоумице у вези са поимањем глумаца и позоришта. Испитујући њихов амбивалентан статус, она даје жива и аутентична сведочанства о збивањима на дворовима, али и на улици, где су најчешће у оквиру светковина уприличене глумачке игре. Парадоксално, преко трагова о забранама ових делатности, од којих су најзначајнија у делу Теодосија, биографа из XIII века, потврђује се њихово постојање и улога, од религијских представа, до грубо-забављачких, па чак и сурових упризорења. Једна од вредности Позоришних прича јесте што ауторка иде корак даље од занимљивих, па и језивих детаља, као што су они о мучилишту Добримира Стреза. За читаоца ови брутални призори остају само један од појавних облика средњовековних позоришта, док је његова суштина, захваљујући фокусу и концизности ауторке, јасна: световно позориште средњовековне Србије било је место игре, весеља и разоноде.