Dobitnica književne Nagrade „Bogdan Čiplićˮ za najbolji prozni rukopis, Milena Kulić, smelo se upustila u proučavanje pozorišnog prikaza stvarnosti srpskog srednjovekovlja do razvoja renesansnog teatra u Dubrovniku. Knjiga je, dakle, podeljena na dva dela, pri čemu oštrog prelaza nema, budući da autorka neguje stil nagovešten u naslovu: postojanje pozorišta je priča koja traje i povezuje različite kulturno-istorijske tokove i podneblja.

Prvi tekst predstavlja pokušaj rekonstrukcije srednjovekovnog pozorišta u srpskoj literaturi od XIII do XV veka, koji nije moguć bez ponovnog osporavanja dva okoštala mita o našem srednjem veku. Da nije reč o „dobu mraka, okrutnosti i divljaštvaˮ pisali su brojni značajni proučavaoci, ali drugi mit, o nepostojanju pozorišta u tom periodu, opstaje do današnjih dana. Oslanjajući se na neveliku, ali relevantnu literaturu na tu temu, autorka razjašnjava terminološke nedoumice u vezi sa poimanjem glumaca i pozorišta. Ispitujući njihov ambivalentan status, ona daje živa i autentična svedočanstva o zbivanjima na dvorovima, ali i na ulici, gde su najčešće u okviru svetkovina upriličene glumačke igre. Paradoksalno, preko tragova o zabranama ovih delatnosti, od kojih su najznačajnija u delu Teodosija, biografa iz XIII veka, potvrđuje se njihovo postojanje i uloga, od religijskih predstava, do grubo-zabavljačkih, pa čak i surovih uprizorenja. Jedna od vrednosti Pozorišnih priča jeste što autorka ide korak dalje od zanimljivih, pa i jezivih detalja, kao što su oni o mučilištu Dobrimira Streza. Za čitaoca ovi brutalni prizori ostaju samo jedan od pojavnih oblika srednjovekovnih pozorišta, dok je njegova suština, zahvaljujući fokusu i konciznosti autorke, jasna: svetovno pozorište srednjovekovne Srbije bilo je mesto igre, veselja i razonode.