Пише: Миро Вуксановић
На почетку, с опрезом, у општим лутањима, с опоменама да је реч о превеликом и закаснелом подухвату, без подршке одакле је морала да дође, покренули смо 2010. године едицију с намером да у једном низу назначимо целину књижевности на српском језику. Нисмо хтели да то буде канонска антологија, али јесмо хтели да из сваког периода српске књижевности, од дванаестог до садашњег века, одаберемо и објавимо оно што је на најбољи начин обележило своје време, да се тако види вековни континуитет српске књижевне речи, од усмене и житијске литературе до савремених писаца, у свим жанровима, на свим облицима српског језика, али по данашњем правопису. Залет је био дуг а циљ далек и невидљив.
У досадашњим годишњим колима, с најмање десет књига у сваком, објавили смо све одабране наслове из ранијих осам векова и добар део књига које су из прошлог столећа. Двадесети век је време највећег успона српске књижевности и зато чини више од две трећине едиције. Ту се наравно убрајају и писци који сада објављују антологијске књиге. У именику који почиње од Светог Саве најмлађи су Светислав Басара и Горан Петровић, али у другој серији још нисмо одабрали све ауторе који су рођени после 1940. године. Према томе, едиција је отворена, избор аутора се наставља, а стигли смо до књиге под бројем 186. У овом тренутку је тешко рећи колико ће наслова укупно бити, али ће све бити рађено тако да се потврђује књижевна вредност.
У ранијим колима изашло је десетак антологија средњовековне и народне књижевности, две антологије српског песништва (Богдана Поповића и Миодрага Павловића), грађанске поезије, књижевности за децу, а спремљена је за штампу антологија сатире и афоризама. Тако се нека дела јављају на више места, а међу њима је Глишићева “Глава шећера”, вероватно као доказ да су превара и корупција трајна појава. У овогодишњем управо објављеном колу налази се Антологија српске приповетке Михајла Пантића који је одабрао четрдесет писаца и толико приповедака, од Јаше Игњатовића и Љубише до Белог Марковића и Албахарија, а једино Андрић има две приповетке, “Мост на Жепи” и “Труп”. На почетку је, као пролог и логично објашњење, курзивом штампан Вуков “Тамни вилајет”. Пантић је уз свој избор написао малу историју приповетке у српској литератури и по периодима именовао главне представнике. Није поменуо Бранимира Шћепановића чију је књигу за петнаесто коло приредио Александар Ћуковић, с романом Уста пуна земље на почетку и текстовима Николе Милошевића, Зорана Глушчевића и Мила Ломпара на крају. Још ће се писати да ли су Шћепановића као писца “убили” други или је он самом себи то учинио, али је сигурно да ће време овакве прозе тек доћи и да ће се вратити на некадашњу међународну славу. Досад је најпотпуније тумачење романа, драма и приповедака Жарка Команина објавио Радоје Фемић. Он је својим избором и текстовима Бранка Поповића, Јована Ћирилова и Марка Недића показао да немамо другог писца који се тако убедљиво изражавао у поетским фрагментима, који је ликовима пречесто писао и име оца да би се “светио” комунистима описом како су Бога у сандук заковали и потом га у гробљу земљом и каменом загрнули. Данило Николић, прозни песник метохијског света, без изричите намере је оставио и драгоцено документарно сведочанство. Николићеве приче, одломке два романа и награђени Фајронт у Гргетегу окупила је у целину Јелена Панић Мараш, с огледима Радивоја Микића (о стварима које су прошле) и Марка Недића (о власнику хиљаду и једне приче).
Биће доста читалаца који ће питати откуд у оваквом колу и Анђелко Крстић и Боривоје Јевтић, али кад узму њихову заједничку књигу коју је средила Мирјана Бојанић Ћирковић видеће да је реч о двојици неправедно затурених писаца. Крстић је сведок из Старе и Јужне Србије, а Јевтић свестрано обдарени младобосанац. О њима су штампани записи Григорија Божовића, Константина Костића, Милана Богдановића, Јована Кршића и Славка Леовца. И то је довољно да се вратимо писцима који су остали у сенци. Биће и оних који ће питати зашто смо у посебној књизи дали књижевне списе Данице Марковић и Милице Јанковић. Додуше, о њима је доста писано, али углавном “у женском кругу”. Какав је њихов “стваралачки тестамент” и зашто се каже да су писале “естетски неуједначено” показала је професорка Јелена Јовановић, додајући прилоге Зорице Хаџић и Магдалене Кох.
У петнаестом колу су још две двојне књиге. У једној су песници, “новосадски Црногорци” Павле Поповић и Гојко Јањушевић. О њима је предговоре написала Милена Кулић и са изабраним стиховима саставила приказе Бранка Миљковића, Славка Гордића, Јована Делића и Момчила Параушића. У другој двојној књизи су познати писци за децу Григор Витез и Драган Лукић, с уводним расправама Тамаре Грујић и Тијане Тропин и критичким освртима Нова Вуковића, Слободана Ж. Марковића, Јована Љуштановића и Радомира Животића.
У јубиларном колу је Чачак “престоница поезије”, јер своје књиге имају Александар Ристовић и Бранислав Петровић. Њихове књиге су приредили Марко Аврамовић и Соња Миловановић, аутори дисертација о овим песницима и есејистима који су одавно на високом месту у савременој књижевности. Посебно је занимљива збирка колумни Бране Петровића, писана у доба кад се то друкчије звало. О Ристовићу су текстови Чарлса Симића и Милице Николић, а о Петровићу Мухарема Первића и Љубомира Симовића.
Једанаеста књига у овогодишњем колу Едиције Десет векова српске књижевности припада драмама “Дубровачка трилогија” и “Смрт мајке Југовића” Ива Војновића, са предговором Злате Бојовић и огледима Јована Христића и Рашка В. Јовановића. Војновић се помиње под разним “госпарским титулама” које скривају упорно дописивање и бројне верзије његових драмских састава, као и службеничко лутање по далматинским острвима.
И овај уреднички и набрајачки извештај, штур и сув истовремено, као и сваку досад објављену књигу у замашној Антологијској едицији потписују уредници појединих периода Злата Бојовић, Славко Гордић, Томислав Јовановић, Марија Клеут (преминула пред излазак књига из штампе), Горан Максимовић, Марко Недић и Миливој Ненин, а у име њиховог и свог посла овако се огласио Миро Вуксановић у својству главног уредника од првог кола Антологијске едиције Десет векова српске књижевности за коју је већ спремно неколико књига за 2025. годину.
Насловна слика: Youtube Screenshot/ Samo Novi Sad
